Пређи на главни садржај

Христос - највећи етичар

Етика - философска дисциплина која се бави питањем морала. Још од доба античких философа, када се философија са питања природе преоријентисала на човека, у ваздуху виси питање морала. Како оправдати морал, законе, зашто се придржавати неких норми ако нам штете? Шта је добро а шта зло?

Хиљаде теорија, дилема, расправа, књига настало је на ту тему. Многи су своје ставове платили животима, многи су их наплатили новцем, неки су одредили ток историје, поставши плодно тле за настанак идеологија које су човечанство одвеле у крвопролића и несрећу. И после Сократових дијалога, Аристотелових доказа, Кантових књига и теорија, Хегелове дијалектике, модерни човек се пита зашто треба поштовати било шта? Шта значи бити добар? И најважније - зашто уопште бити добар, када те искуство а и људи око тебе уче да је корисније оно супротно. То је питање на које ни једна етичка теорија још није дала одговор.

Модерно време је време кризе, дијаметралне супротности, изобиља са једне и сиромаштва са друге стране. Објаснити некоме ко живи у граду пуном убистава, наркоманије, насиља да је потребно бити добар према другима више је него тешко. То нису успеле све теорије, мисли, идеје ни философски правци. Сви су они одвели у нове суноврате и несреће. Још од ренесансе и ''ослобађања'' од окова религије, преко Француске револуције, Хегелове дијалектике и подређености појединца држави, материјализма и индивидуализма, апусрда, па све до отвореног рата против Бога, милосрђа и Љубави, ни једна теорија није успела да учини човечанство срећнијим и бољим. Много је страница Кант исписао, али његове сувопарне дефиниције и морал заснован на дужности нису могли да задовоље духовно посрнулог европског човека. Ту утеху човечанство није пронашло ни у Хегеловом ''непогрешивом'' учењу. Његова дијалектика за коју је тврдио да је објаснила све, ипак није променила човечанство. Као одговор на њу, настале су две мрачне идеологије комунизам и нацизам, које су иза себе уместо блаженства оставиле милионе мртвих, беду и несрећу. И тако све до данас, када се етика човечанства свела на финансијску конструкцију. Идеје и теорије одавно су застареле, па је једина идеологија и религија човечанства данас - новац. Тако ни данас, када свакога дана слушамо лицемерне говоре о миру, људским правима и толеранцији, човечанство није дошло до одговора. Због тога, милиони људи пате у кругу бесмисла које им је модерни свет наметнуо, не видећи излаз.

Излаз постоји. То није излаз који је донело рационалистичко промишљање из задимљених канцеларија западних професора, то је излаз који је на овај свет донела не теорија већ - Личност. Тај излаз је Христос. Он је етика. Без Њега, свака етичка теорија пада у воду, без Њега је свако промишљање празно, води у безнађе и бесмисао, а свака идеологија у насиље. Али Христова наука се не учи. До ње се не долази логички, већ срцем. Христа нису осетили сви умови запада, па су зато и поред свега њихове теорије остале празне. Христа су видели они који су Га тражили срцем. Он је Љубав и једино у Њему свака етика добија свој истински Смисао.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.