Сви
знамо за маестрална остварења о прозорљив монасима (Острво) и Ивану Грозном
(Цар) и Пјотра Мамонова у главним улогама, међутим, филмови су само делић његове занимљиве биографије.
Московљанин
Пјотр Мамонов био је култна личност панк сцене бившег СССРа. За његов такозвани
"руски блуз", музички критичари тврде да је био извориште руског
панка. Наступи групе Звуки Му, и данас се радо препричавају. Нагло напуштање велике славе коју је стекао, алкохола и
жена пре 15 година (око чега се његов живот, по сопственом признању, једино
вртео), спасло му је живот.
Уживао сам, пио,
свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао
живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не
значи (само) ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример,
Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе
извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55
година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући,
комуниста, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату. Спасао је све своје
војнике, а сам је погинуо раскомадан – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега
узвишенијег на свету него дати живот за другога. Мислимо да имамо времена за
добра дела, сутра, прекосутра… А, ако умреш ноћас?
Из
његових покајничких говора види се да све више личи на оца Анатолија из
"Острва".
Како сам дошао
до вере, не знам. Патио сам, био на самрти, умирао, хтео да живим. Дозвао сам
се памети и почео да се спасавам. Прво тело. Онда сам и на душу почео да
мислим. Понекад ми је веома тешко јер страсти кључају, кипе – ужас! Тада се
молим:„Господе помилуј!“ Помаже. (...) Памтим из младости како сам пио са
пријатељем. Растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како
је стигао кући, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге
одсечене. Памтим неподношљиву патњу. Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми
каже: „Добро је теби, а погледај мене…“ Погледао сам испод покривача, а тамо…
Ужас! Био је веома горд човек. А, након несреће постао је скроман, весео.
Ставио је протезе, има жену и четворо деце. Постао је дечији писац, срећан,
пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није
десила несрећа, наставио да се горди, осушио би се и стврднуо као кора. Такав
је, веома тежак, пут духовног очишћења. Искушења су испити кроз које постајемо
све чистији и чиситији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и
наше душе. Морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.
Данас ретко напушта удаљено село Ефаново у
којем живи са супругом. Управо његова исповест, поручује свима да овоземаљска
слава и самоугођавање као једина животна философија, не доносе плодова. Истина, сви ћемо умрети, али како поручује:
важно је на који начин ћемо умрети! Једна ствар је кад умреш
за Истину, а сасвим друга од вотке (или неког другог порока прим. аут.).
Човек има избор.
И треба да га чини сваки дан.
Коментари
Постави коментар