Препуне улице Јерусалима. Гурање
људи, вика, одушевљење. Слави се на улицама намученог и поробљеног
града, стигао је Спас! Један човек долази јашући на магарету, обасипају га
цвећем, палминим гранчицама, падају му под ноге.
Пет дана касније, иста слика, исти људи. Одушевљење не јењава, крици, свако би желео да
приђе том човеку. Али овога пута не да би га обасуо цвећем, већ увредама и
ударцима. Улице славе постају пут страдања.
Човек на магарцу био је Христос.
Али није био само човек. Био је то Син Божији, једини који је показао
савршену Љубав према руљи која је, вођена инструкцијама својих господара, тражила његову смрт. Али био је и Човек. Био је то једини прави Човек, који је се са
љубављу у срцу саосећао са људском патњом, али и опраштао њихово незнање, без роптања и очајања носећи свој Крст.
А људи? Исти као и данас.
Ништа се од тог времена није променило. Дочекали су Месију, али
Он им није донео оно што су желели. Они су желели слободу од римске власти, а
Он им је показао како да постану слободни људи.
Нису разумели. Желели су мађионичара, који ствара хлеб за све њих, који
ће непрекидно претварати воду у вино, који ће им створити рај на земљи, онакав
какав су они желели, а он им је обећао Царство Небеско. Небеско. Тако далеко, непојмљиво, и несхватљиво за укалупљену људску душу. Желели су уживања, одмор, власт; а Он им је говорио о подвигу и страдању. Нису разумели. Видевши да то није обећани цар који ће ослободити јеврејски народ, није било тешко да га се одрекну.
Они таквог цара нису желели. Људима не треба Бог, треба им хлеб. То је тада (и сада) било једино у шта су веровали. Ухвативши се за мрвице које им је
земаљски господар дао, одбацили су Оног Који им је подарио Крв и Тело Своју.
А Он им је опростио. Познавајући људску
слабост, наставио је да се бори за њих. Својим Васкрсењем није спасао Себе.
Зашто би Свемогући Бог себе спасавао од било чега? Спасао је људе. Оне који су
Га ударали, пљували, вређали; оне који су спаљивали Његове храмове у вековима који долазе; нас, који Га разапињемо
сваког дана својим делима. Његов благи поглед даје нам и даље безусловну љубав.
Он нас и даље чека. Чека на покајање. Чека да се упустимо у подвиг, и победимо себе, као што Он смрћу смрт уништи.
''А видиш ли ово
камење у овој голој и врелој пустињи! Претвори их у хлебове и за тобом ће
потрчати човечанство као стадо, захвално и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш
дићи руку своју и нестаће хлебови твоји. Али ти ниси хтео да човека лишиш
слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је
послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба;
али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух
земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући:
»Ко је сличан овом зверу, он нам је дао огањ с неба!« Знаш ли ти да ће проћи
векови и човечанство ће устима своје премудрости и науке прокламовати да нема
злочина па, према томе, нема ни греха, већ само има гладних. »Нахрани, па онда
и тражи од њих врлину!« - ето шта ће написати на застави коју ће подићи против
тебе и којом ће срушити храм твој.''
Да ли је Велики Инквизитор био у праву? Да ли је кроз његове речи
Достојевски описао вечни карактер људи? Да ли је и данас најважнији хлеб- у којем се осликава све материјално за чим човечанство јури. Свако од нас треба да се запита да ли би у страдању, уз Христа стали испод крста? Јер ићи
за Христом у овом свету не доноси славу, већ страдање.
Коментари
Постави коментар