Пређи на главни садржај

Смисао (празно)вања Нове године?

Често у личним честиткама, на телевизији, билбордима, можемо видети да се честитају  “Новогодишњи и Божићни“ празници. Да ли је редослед исправан? Да ли би можда требало честитати “Нову годину, Божић и Српску Нову годину“? И који је њихов смисао?

Пракса редоследно различитог честитања исходи из тога што смо ми сасвим извесно једини народ који безразложно празнује две Нове године којима се често поклања више пажње него ли оном најважнијем између њих - рођењу Спаситеља. Још увек су у мањини они који знају да је исправно честитати “Божић и Нову годину“. Све то је одраз огромног незнања и непознавања од стране Срба самих основа своје вере, па и незаинтересованости да се уложи и најмањи труд, како би се научиле макар најосновније ствари.

Порекло празновања Нове године, почело је насилним преузимањем власти од стране комуниста, који су је увели не би ли децентрализовали хришћанске празнике (по рецепту совјетских другова). До тада у српском народу обичај “дочекивања“ Нове године није био распрострањен, нити је она као празник имала великог утицаја. Православни Срби су се у том периоду налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се умом и срцем да што достојније дочекају празник Рођења Христовог, који се прослављао 7. јануара по новом календару. Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година, у којој би уколико желе, могли да се провеселе јер је прошао пост. Тако би и православнима природно Нова година долазила након а не у току Божићног поста- 14. јануара по новом тј. 1. јануара по старом календару.

Апсурд. Две редоследно различите честитке.
Такође, ако гледамо и рачунање времена, управо будућа 2015. јесте 2015. година по Христу- Христовом рођењу,  зато је и природно прво дочекати празник Христовог рођења да би Нова година потом наступила и почела да се рачуна.  Све је то природно уређено, међутим великом броју нашег народа битан је једино “провод“. Након “Нове године“, која је бар била наметнута за време комунистичког периода, још гору такозвану “Српску Нову годину" Србин (сам себи!) намеће у посткомунистичком периоду у налету лажног патриотизма. Уместо да смо се као народ потрудили да умањимо или бар сведемо на минимум значај Нове године, која се сваке године завршава бацањем на тоне новца (у релативно сиромашној земљи), и недостојним “увесељавањем“ у којој би Срби из сата у сат множили грехове, схватили смо да је све то прихватљивије и “српскије“ у ноћи у којој је она “Српска“ а не “календарска“. Такође, као што не постоји ни руска, грчка, бугарска, пољска, афричка тако не постоји ни српска нова година. Нова година по Јулијанском (старом) календару прозвана “српском“, јесте Нова година коју обележавају сви они који црквене празнике по њему рачунају- а ту спадају и Руси, Грузијци, Сиријци, Јерусалим, Света Гора... И ако говоримо о Српској новој години и српском рачунању времена, онда је то 7523. а не 2015. (нпр. “Закон благовернога цара Стефана лета 6857. индикт 2 на празник Вазнесења Господњег месеца маја, 21. дан“ уместо 1349.). Нова година не само да је преузела сав хришћански фолклор (са порукама радости, љубави коју Божић као празник проповеда), уводећи Деда мраза (Сента Клауса) уместо светог Николе - Божић бате (коме на енглеском нису нашли чак ни друго име- Saint Nicolas – Saint Nicolaus – Santa Claus),

већ су код Срба најчешће и пре католичког Божића украшени излози, написане честитке, окићене јелке. Да ли би католици чинили (“да им дуже светли“) уколико би православни долазио пре њиховог Божића? Бојим се да знамо одговор. Окићене улице, радње, и чак католичке божићне песме из многих радњи домаћих произвођача, одају сваком туристи утисак да је широм Србије већ дочекан Божић. Међутим, то је само проблем естетске природе. Врло је битније да схватимо теолошки смисао слављења празника, тиме ће се и сва остала помодарства регулисати.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.