Пређи на главни садржај

Moћ слике (о телевизији) - О. Андреј Горбунов

"Доћи ће време када ће у станове продрети демони у облику мале кутије,
а њихови рогови ће штрчати на крововима..."
Свети Равноапостолни Козма Етолски (18. век)

     Маршал Меклуан је формулисао следећи афоризам: "Средство информације и јесте садржај информације" ("The medium is the message"), то јест, није важно шта се заправо преноси преко радија, телевизије и тако даље, важна су сама та средства информације која делују на подсвест и сферу чула.
Године 1974. у разговору с дописником француског часописа Realite покајани пророк електроакустичког света Маршал Меклуан је овако говорио о опасности од телевизије: "Сматрам да телевизија постепено и једну за другом уништава све установе на којима почива наша цивилизација... Дошло је време да се сви побунимо и уклонимо телевизор из свакодневног живота. Хајде да је потпуно уништимо, јер човечанство не може да живи у условима непрестане раздражености толико високог нивоа.''
Магијска чар којим нас обухвата телевизија изазван је њеном електромагнетском природом: прекидни електрични импулси, зрачење предајника и светлосних снопова, који сачињавају слику, иако међу њима нема никакве везе; телевизијска слика је слична решетки или мозаику, слична је мрежици за косу, риболовној мрежи, који спутавају гледаоце најпрефињенијим ћелијама. Али нас не магнетизују зрачења, већ интервали међу њима, нас привлачи празнина међу ћелијама. Не знајући то, нас гутају ти интервали. Рибе не примећују воду у којој пливају, људи не примећују ваздух који дишу.
Телевизија је најмоћније средство које највише "заражава" људе...
Ми смо очарани празнином... Прекидност преношења информација путем електромагнетских зрака држи нас у сталној напетости. Тиме се телевизијска информација у потпуности разликује од биоскопа, где су слике спојене. Још више се она разликује од штампаног текста који је одредио целокупну организацију наше умне делатности, засноване на рационализму и апстракцији".
Екран у живописним бојама и примамљивим сликама одражава и представља гледаоцима "овај свет" који, по речима апостола, сав у злу лежи (1 Јн. 5,19), а такође лажни свет демонских маштања. Свакодневно се врши право правцато бомбардовање људске свести сликама које помамно промичу на Екрану. Сама реч "лик", употребљена у Апокалипси, прилично јасно указује на виртуелну реалност коју уводи Екран.
Још је 1963. године телевизијски коментатор француског недељника Експрес писао о телевизији: "Откако је откривено штампање књига мисао се кретала, користећи као тачку ослонца знакове, символе и слова. Од сада се она ослања углавном на слику... Питање се састоји у томе хоће ли агресивна моћ те сликебескрајно обмотавање пипака телевизијске траке исушити интелектуалну суштину свакога и гурнути народе у стање пасивне пријемчивости".
Екран с правом називају "жвакаћом гумом за очи" или "духовном жваком". Читање, посећивање музеја или предавања - сви ти традиционални облици културе повезани су у свести људи с нужношћу да се учини неки напор. Да би гледао мали екран у кући, човеку никакав напор није потребан. Поробљени, хипнотизовани поклоник екрана спреман је да прогута све што му овај нуди. Савремени људи све мање читају и све више времена проводе пред Екраном који у потпуности окупира њихову пажњу, врши на њих затупљујући утицај, ствара за њих свет вештачких вредности; све то поткопава способност људи да трезвено оцењују различите идеје.
У штампаном тексту који је доминирао у људској култури до појаве Екрана, најбитнији је садржај текста. Одлучујући значај ту имају саме идеје које изражава аутор, као и она његова осећања која жели да подели са читаоцем. Када пак имамо посла са сликом на Екрану, све се мења. Тренутно емитовање слика, непосредност сведочанства, ефект присутности, истинске сцене из живота... Све то доводи до тога да се слика уздиже изнад садржаја, постаје суштина ове или оне емисије, филма и тако даље. Обојене слике, праћене звуком, потискују језик и знаке. Иза тих слика, наравно, стоје невидљиве ђаволске идеје које се уводе у свест гледалаца. На то нас и упозорава Реч Божија, називајући Екран сликом звери.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.