Пређи на главни садржај

Зоран Костић Цане у емисији Агапе

Делови разговора из емисије "Агапе" у којој је гостовао рок музичар Зоран Костић Цане, певач групе Партибрејкерс.

"Људи стално мисле да то, Црква, Литрургија, то је сад нешто мрачно... Није.  Доћи, поделити радост своје свесности са неким људима који исто тако осећају, људима који су исти као ти у том духовном опредељењу...

Не  могу то некоме да објасним, мора сам да осети. И кад причамо о Богу и сл, ја ћу да грешим све време, јер моје речи неће моћи да објасне моја осећања која имам. Осећање тоталног поништавања мојих мисли, јер Литургија је борба са мислима, стално ти нешто смета, неко шушка, сметаш сам себи, пролазе ти глупости кроз главу... А онда кажеш: ''еј, полако''',  у том тренутку, само дође из Литургије делић неке речи, који ти помогне. Јер то су искушења, а ми смо људи од иловаче, у коју се враћамо.

Људи не могу да се смире, стално су у неком покрету, мењају места, да их сопствена истина не би ухватила на делу. А истина стоји и чека да се ти смириш, јер ти си увек њен. Можеш ти да се обмањујеш, и да се дружиш са лажима, али истина те чека.

Живимо у стварности која у нама буди кварност. Бога нико није видео. Па нормално, ниси видео ни до, ре, ми, фа, сол, ла, си, до, али си осетио. Бог се не гледа, нико га није видео. Али се може осетити, можеш да га видиш својом душом.

Живот је исувише кратак. Драгоцен је јер га мало има. Кад о томе размишљамо, добијемо ту вредност, тог времена, које нам је дато. Бог узима најбоље, да се не би кварили, да би могли тамо горе да сведоче. А лоше оставља на земљи да би се поправили. Да би укапирали да су се поправили не својом заслугом, него заслугом Небеса. Рок кајања је неограничен. Човек је кварљива роба. Свештеничка одежда не чини свештеника. Свако би требало да гледа своја посла и ради оно најбоље, оно што мисли да јесте."

Цела емисија

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.