Део из колумне Николе Пејаковића

"Да скратимо, ако вјерујете у Бога, ви сте пропали. Ви сте примитивац. Кад им поменете Исуса Христа, то их жигне у срце, убоде их у живчану средину средине. На ријеч Христос, те модерне апологете свјетских хохштаплера, који се играју науке, умјетности и, понекад, журналистике; интелектуална клошарија, елитни трговци писаном ријечи, плаћени пијанци, угледне личности кривих уста, мрљавог погледа и дуванског баритона, устану као по команди и почну да ударају и млате рукама, не гледајући кога каче и гдје слијећу ударци. Зашто их Христос толико нервира?
Зато што су га изиграли, издали и покушали да зауставе. Нервира их чињеница да нема објашњења, да један тако усамљен глас, глас човјека на земљи, постане таква громогласна и јака сила, да обгрли читав свијет и пронесе Истину, осим објашњења да је у питању био Богочовјек, а не само обичан грађанин. Како да објасне да се људи већ двијехиљаде година крсте и клањају Господу; како да објасне неизмјерну, горућу, ватрену, несаломиву љубав према Мајци Божијој, према Богородици; како да објасне да су чуда могућа и да се догађају. Како, кад они кажу да чуда нема; да чуда не постоје, да је све објашњиво, да је све могуће убацити у логику, у систем, у научни образац. Како да сад затворе све своје Клубове и голф терене, све своје скупе Универзитете и Ловачке домове и признају да су погријешили; како да признају да су сви они, сви до једног, бар једанпут у животу осјетили Божију љубав на себи; да су примјетили божански дар у неком човјеку, божански глас у пјевачу, снагу у инвалиду, невјероватну енергију слијепог и његову способност да види, осјети и зна оно што други не знају и, поред здравих очију, не виде; да су се, у својим научним експериментима, сусрели са необјашњивом лакоћом и прецизношћу којом је Бог направио овај свијет.
Морам да признам да сам и сам био атеиста. И то задрти. Али, та прича, Павле и Савле, давно је испричана. Оно што сам хтио да кажем је – понекад су ми смијешни ти покушаји да се објасни овај свијет, али разумијем ту потребу; ко не би желио да схвати и објасни ово око нас и ово у нама. И још нешто, важно, чини ми се: Нема разлике међу људима који иду у Цркву и који не иду. Исти су то људи, нико ту није ни добар само зато што стоји у Храму, на служби, нити је неко зао јер недељом ујутро сједи у кући и игра се са својом дјецом. Нема тога, не постоји та подјела, постоје само они који трагају и они који не трагају за Истином. Боље један дан живјети онако како је Исус учио да треба да се живи, него један дан провести на кољенима, у молитви. Ипак, одлазак у Цркву је чин послушности, чин поштовања; као недељни ручак код родитеља; ако слажете и не одете, пече вас савјест јер нисте испоштовали оца и мајку. Тако је и са Црквом, не можете рећи – молићу се ја сам, не треба ми заједница (направи ми мама ручак, јешћу ја то са фамилијом у својој кући, а сјећаћу се тебе и тате између залогаја). Не иде то, не иде, ниси сам на свијету; кад xараш по атомима, xараш у име свих, кад вршиш експерименте, имаш одговорност зрелог човјека, ниси дијете које од лего коцки прави неке нове облике. Ти, лего научници, лего физичари, мисле да ја не знам шта је њихов ултимативни циљ: доказати да нема Бога. У то се наука претворила, а култура, као стара дроља, прати је у стопу. Авангардно је и модерно (постмодерно), пљунути на икону Христа.
Ми, Срби, морамо прво бити хришћани, па онда Срби, јер, у обрнутом случају, нисмо Срби већ марва. Нема Србије без Светосавља, зато и јесте та држава на ивици понора, јер су унуци издали ђедове. Државност Србије је запечаћена Православљем, а не неким провизорним међународним законима и правом (свједоци смо како се то међународно право крши кад затреба Англосаксонцима). И сад, порука Органима Србије: Оснујте Светосавски државни институт (СДИ); ударите јаче темеље, забодите стубове државе дубље, тамо гдје је тврдо, тврђа земља, наслоните их на стијену светосавску. У супротном, вјетри историје ће нас све одувати."