СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Године 1917. убиством царске руске породице Романов, на власт долази безбожничка идеологија бољшевизма. Многи Руси, спашавајући своје животе, убрзо су напустили своју отаџбину. Међу њима, велики број владика и свештеника уточиште је пронашао на територији Краљевине СХС, најпре залагањем витешког краља Александра I. Руска црквена емиграција схватала је да је немогуће одржати везе са Московском патријаршијом, која је нужно била под контролом нове власти, али да је исто тако било неопходно организовати богослужбени живот за хиљаде Руса у расејању. Предвођени митрополитом Антонијем (Храповицким), управо на територији југословенске краљевине, тачније у Сремским Карловцима, 1921. године оснива се Руска Загранична Црква, која се и именом одређује да она остаје руска али ван граница (поробљене) Русије. Придошли клир али и мноштво верујућих, унели су нови живот у богослужбени ритам СПЦ. Њихов долазак решио је проблем недостатка квалификованих наставника те Православни богословски факултет ...

Because maybe  You’re gonna be The One who saves me?  And after all,  You’re my wonderwall – Oasis „У својој књизи „Унутрашње царство“ владика Калист Вер објашњава свој пут у Православну Цркву. Био је млад човек када је, 1952. године, пролазио поред оронуле готске цркве из 19. века саграђене поред метро станице Викторија на Бакингем Палас Роуду. До тада је никад није приметио. Само је угледао таблу на којој је писало „Руска Црква“. Ушао је унутра и имао шта да осети (сви цитати су дати у преводу г. Небојше Ћосовића): ,,Када сам ушао у храм Светог Филипа – њему је била посвећена црква, у првом тренутку ми се чинило да је потпуно празан. Напољу, на улици је бљештало сунце, а унутра је било прохладно и тамно, као у пећини. А када су се очи привикле на полумрак, прво што сам приметио било је одсуство клупа, пажљиво поређаних и растављених низова столица, само празан гладак под. Ускоро сам увидео да црква није сасвим празна. У централној и бочним лађама стајало је не...

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га. Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу време...

Може ли се наћи нит која повезује два бенда различитог стила и музичког жанра, насталих у различитом времену и окружењу? Два бенда чија је публика различита. Једна носи „чизме на ногама, препуна окова, мантил до земље и руке у џеповима“ а друга је „бесмислено лепа“? Два бенда чије песме дочаравају различиту атмосферу, код једног у бару код старог, доброг Алексе „седнемо за сто и причамо ноћима“, а у другој је „гужва, врућина, два џина, нема ваздуха од дима, галама и брзина“? Заиста се на први поглед чини да нема ничег што спаја бендове Добри Исак и Буч Кесиди. Ипак, постоји нешто што избија из песама ових бендова на различите начине, а то је вапај – празнине! Да би се ово схватило, неопходно је отргнути се од идеолошког посматрања музике. Музика не мора нужно да „заступа“ неку страну, начин живота, да нуди решење и образац за понашање. Музика се може посматрати, што као врста уметности заиста јесте, као одраз духа времена. Одраз духа алтернативне омладине осамдесетих, између осталих, ј...

Интересовање за веру не потиче из главе већ из срца. Открио сам то као дете. Био сам сигуран да ћу на овом свету увек имати онолико колико је довољно и намењено од Њега, био сам сигуран и захвалан. Приближавањем вери, јасније је било да таква осећања нису умишљена, да такве мисли нису себичне. Јесте, био сам у недоумици, али итекако је себично мислити да си довољно добар и да зато „то“ осећаш или зато што си „спознао себе“. „Да би васкрсао, мораш прво да умреш“ – ова реченица је била моја нада у периодима када сам спознао  да су лоша осећања, повремене и временом учестале странпутице постале моја навика. Та осећања, подупрета мислима и испуњена мојим нефункционалним начином живота, успела су да ме одведу до места где се све заборавља. Наравно, овде се мисли на духовно васкрсење. Јер, ако желиш да ти је душа жива, а тренутно ти није добро, мораш да се бориш за то, тада наступа „смрт лошег“ и рађање новог, што је чиста подлога за добро.  Ако узмемо у обзир мали милион теза, науч...

Неприпадност је осећај који је бар у неком моменту живота имао сваки човек, у којим год условима, месту или времену живео. Различити су начини којима се бежало од овог стања – од промене животне средине, посла, културе, друштва – до промене изгледа и стила облачења. Ипак, свепрожимајући осећај неприпадности увек је чекао у заседи и свако ко је дубље испитивао своју личност изнова га је осећао, упркос свим животним променама. Осећај неприпадности у оваквом свету био је окидач за стваралаштво у свим видовима уметности. Управо тако, кроз различите форме, проламао се исти вапај за изгубљеним рајем који је свако доживљавао другачије. За неке су то делови територија, изгубљени завичај, за неке друга држава или систем, за неке породица или особа... Свето Писмо на разним местима прожето је оваквим дубоким описима стања људске душе. Пророк Јеремија у свом плачу над Јерусалимом описује најдубља стања туге и покајања. Управо овај пророк на најбољи начин описао је дубинску потребу за уметничким ...

Сваки искрено верујући хришћанин има неки свој тренутак, свој Емаус и моменат кад се све мења у односу према и са Богом. Да ли си ти имао свој тренутак који можете да идентификујете као тачку или период после ког ништа више није било исто? Д.В:  Период сазревања крајем тинејџерског узраста је тај у ком се у мени пробудила потреба и жеља да боље упознам побожност и веру коју сам осећао у себи од детињства. Почео сам да одлазим на литургију и трудио се да живим по хришћанским правилима. Било је нас неколико из краја који смо слично размишљали, разговарали смо о Христу, то су моменти које памтим као тачке промене. Године 1991. почињем да се бавим иконописом у једној радионици, тада се боље упознајем са уметничком традицијом православног хришћанства. Добар део деведесетих и „нултих“ провели сте долазећи у манастир Ковиљ.  Да ли би поделио са нама успомене на тај период када се братство развијало и постајало оно што, изгледа, не престаје да даје плодове ? Д.В:  Пр...