СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

И љубав према уметности – филмовима и музици, пре свега рокенролу, као и велика унутрашња топлина и незлобивост, упечатљиве су особине новог патријарха, прича нам новинар Александар Гајшек који је био сведок да су рокери код Порфирија у Ковиљ стизали и у пет ујутру. Наш саговорник напомиње да је често са патријархом, осим теолошких, водио и разговоре о уметности и култури. Као човек који има искрену потребу за уметношћу, не треба се зачудити ако патријарха Порфирија будемо видели на позоришним или биоскопским представама, додаје Гајшек. Рокенрол и филмови, позориште и вера Упечатљив део дружења са патријархом било је и гледање уметничких филмова, било у манастиру Ковиљ или у Загребу, где је било претходно патријархово седиште као митрополита загребачко-љубљанског. Гајшек напомиње да је и музика једна од љубави српског патријарха. „Већ је свима јасно и препознатљиво колико су рокери били везани и стекли дубоке пријатељске и духовне везе са патријархом Порфиријем јер су управо ...

Појам духовништва никако није нов, већ је јако укорењен у црквеној традицији, од најранијих дана. Почевши од епископства, до устројства манастира, духовништво  - као и све друго што се задржало у црквеном предању - није се случајно нашло ту као један од рецепата за здрав духовни живот. Нажалост, као доста других таквих ''рецепата'', и оно је добило и своју негативну страну, сходно људским слабостима. Чини се ипак да негативна страна духовништва никад није била израженија него у нашем времену. Разлога за то је доста, али рекло би се да се неки издвајају. Пре свега, појавом интернета, предавања, беседе, интервјуи са монасима постали су свима доступни, па више није једини избор који имате неколико манастира у околини, већ можете да бирате у широком спектру тражећи оног чији вам приступ највише одговара. Друга важна ствар је чињеница да је време у коме живимо одликовано брзим животом и отуђеношћу људи.  Управо ова два разлога воде ка једној, усудио бих се да кажем, аномалиј...

Независно од тога да ли се спремамо да се бавимо мисионарским радом или не – ако себе сматрамо православним хришћанима треба да схватимо једну просту истину: Свето Писмо није наша приватна својина. Свако од нас ће на Страшном Суду дати одговор – да ли смо знали Христа и својим животом посведочили о Њему или смо се, без обзира што смо примили Свето Крштење, својим животом одрекли Њега. Као што знате, у Америци је била предузета озбиљна мисионарска делатност да се у ту земљу донесе Православље. Говорим сада о јеромонаху Серафиму Роузу. До примања монашког пострига отац Серафим је био протестант. Школовао се на неколико универзитета у Америци а затим за себе открио Православље, тачније, Православље се открило њему. Горећи вером, он је пожелео да тај драгоцени бисер подели са другима. Почело је овако. Два млада човека, будући отац Герман (Подмошенски) и отац Серафим (Роуз) живели су у једном од либералних центара Америке. Управо тамо, на универзитету Беркли који се налази у Калифорнији...

Често током живота улазим у проблеме због своје, рекло би се, ирационалне жеље да свуда стигнем, са сваким проведем време, свему присуствујем... Развијало се то у мени, пробијало границе мојих могућности и често сам страдао због таквих тежњи. Једноставно као да моја природа не може да се помири са коначношћу, са ограничењима, са простором и временом. Сва та ограничења, мојој души би наносила још тежу, непремостиву патњу да није Христа. Кроз Њега та ограничења нестају. Само онда када останем насамо са Њим тада сам свуда. Само тада ништа ми не представља препреку. Тада ме не мучи ни просторна ни временска раздаљина, тада нестају границе условљене законима овога света. Ако се причешћујем, и тако уносећи Христа у себе, увек изнова обнављам тај осећај. Уношењем Крви и Тела Господњег у себе, нисам присајединио само – „праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и сваки дух праведника, преминулог у вери“ – уз себе сам тада присајед...

Kaда се сетим својих првих пар великих Постова, готово да ме ухвати носталгија, слична оној коју осећа старији човек ухваћен у вртлог обавеза када се присети безбрижног детињства. Све је тада, првих неколико пута, било баш онако како би свако замислио Пост. Молитва као да је ишла сама од себе, потпуно бих се предавао духовној страни, данима скоро да нисам имао контакт са овим светом. Молитва, духовна литература, сати самоће и размишљања, дуге шетње са слушалицама у ушима, бројаницом у џепу и сати одслушаних предавања. Стално сам осећао благодат и мир, који ми је у овом истрзаном животу био преко потребан. А онда... Не сећам се када је тачно почело, али сада је већ прошло доста година и Постова, осећај се потпуно променио. Пред сваки Пост обећавам себи како ћу што више да се искуљчим из свега, да се удаљим од свих дешавања и покушам да вратим тај осећај који сам имао раније. А онда крене Пост и искушења крену да се ређају као на траци. Као када након црвеног картона сви играчи противнич...

Да ли смирење значи слабост? Живимо у времену које ствара арогантне, самољубиве, себичне и похотне људе, склоне задовољавању својих потреба, ако треба, и по сваку цену. Сваки онај ко се не уклапа у ово, ко у себи носи иоле смирености и одмерености, одбацује се као слабић и неспособњаковић. Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге – односно – у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи.  Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у конач...

Господе, клечим и нудим Ти Своју реч на крилима И трудим се очајнички да се уклопим У Твој поредак ствари                      (Дејвид Боуви, Word on a Wing ) Када је престижни британски часопис The Mirror 2014. године спровео лингвистичко истраживање који британски извођачи имају најпрефињеније текстове, на првом месту нашао се бенд Дипеш Мод, остављајући за собом Дејвида Боувија, Битлсе, Елтона Џона, па чак и Квин. Зачуђујуће за атеистичко доба у ком се налазимо, истакнути стихови припадају песми са изразито духовном тематиком - Macro : „ Шапутави космос ми се обраћa/   неограничен, бескрајан,/ Бог дише кроз мене.“ Зашто је Бог највећа тема овог бенда? Дипеш Мод је званично основан 1980. године, у време неоромантичарског новог таласа и за кратак период постигао је вртоглаву популарност. Текстописац и певач, Гор и Ган, били су опчињени Џој Дивижном, а посебан утицај и на ове...