СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Многи боготра ж итељи и људи који стигну до тачке прелома, падају у заблуду због своје одбојности према Православној цркви тј. њено м локално м и национално м предзнак у . Тако се нпр. Француз пита уколико се у његовој околини налази једино Руска црква , шт а тамо да тра ж и када он није Рус, или у Цариградској када није Грк и сли ч но. Исти проблем имају и млади у Србији, који се тр а ж е и ж еле да крену у ц ркву, поготово на територији Војводине где жи ви много народа, како да крене у СПЦ када није Србин? Чак и да јесте, зашто би кренуо када Христос каже да „нема више ни Грка ни Јевреја“ већ смо сви једно? Ту се Римокатоли ч ка а поготово Протестан т ска (са својих десетину фракција) наме ћ у као право ре ше ње. Посвећеност хришћанству, без икаквог националног (пред)услова...

Мрак већ лагано преузима предност на небу изнад града. После још једног дана на послу пуним свој стан мирисом кафе и излазим на терасу. Поглед се губи у даљини на град испред мене, мој омиљени град, који из мене извлачи најлепше и најгоре особине, буди у мени најлепше и најтеже успомене, уноси радост и продубљава бол. Од тог контраста саздан је читав мој живот. Јака емоција, крајност, никада средина. Осећам умор. Није то физички умор јер ме посао у манастиру испуњава толико да сам по завршетку дана пун енергије као да је дан тек почео. Ово је умор од животних турбуленција током овог лета на измаку, бол због свега изгубљеног и немир због свега што ме чека у наредном периоду. Баш ми је тих дана нешто говорило да нећу да издржим. Онда сам тог дана донео у стан вероватно највреднији поклон који сам икад добио - латицу са гроба свете Ксеније Петербуршке. Стављам је поред иконе коју ми је пар недеља раније другар поклонио, а од суза једва да видим полицу са иконама у соби. Нема шта, морам д...

Абортус или чедоморство (децоубиство) је један од најстрашнијих друштвених и моралних проблема са којима се сусреће наша нација данас. Зашто је то тако? Зашто се све чешће прибегава побачају? Који су аргументи мајки чедоморки, који могу да буду оправдање за тако страшан грех и знају ли оне уопште да је то грех? Као разлози за намерни побачај често се наводе: женино право на приватност и контролу онога што се дешава у њеном телу, право родитеља да „планирају“ породицу. Мишљење да у првим месецима трудноће ембрион није људска личност, материјални моменат и многи други разлози. Но запитајмо се сада да ли су то заиста прави аргументи или је у питању: самољубље, саможивост, жеља за уживањем и бољим стандардом или можда збуњеност и уплашеност временом у коме живе сви учесници у чедоморству, а све опет као последица неверја и маловерја?