Пређи на главни садржај

Злочин је казна!

Пролећни дан, дугарица и ја пешачимо по не тако благом пролећном сунцу до манастира Лелић. Успут, наравно, свратили смо до манастира Ћелије. Након што смо се поклонили Авиним моштима и помолили се, сели смо у манастирску порту да одморимо и упијемо мало благодати са овог светог места. Након што је потпуно утихнула галама коју су производила деца којима су Ћелије биле једна од локација на екскурзији, завладала је тишина. Монахиње су се већ биле повукле, а у порти смо остали само другарица и ја. утонули свако у своје мисли, скоро да и нисмо разговарали.
У тим моментима, осећао се у ваздуху натприродни Мир. Као да се све поклопило и радило у службу испољвања Божанског Мира, и прелепа манастирска порта чија вегетација се полако буди, река, шуме у даљини, благи поветарац... Потпуни Мир! Не знам колико је трајало све то, док другарица није рекла оно што сам и ја осећао а она формулисала:
-Овај Мир се осећа толико јако да почиње да смета овом мом немиру који осећам изнутра.
То је било баш оно што сам и ја осећао! У почетку је пријао осећај, а онда постајао све тежи. Као да Мир почиње да пржи ону моју унутрашњу растрзаност, и, колико год ја знао да је Мир оно што желим, осећам да не могу да га доживим како треба.
Ускоро смо кренули, низали су се нови утисци, сусрети и разговори, па сам овај из Ћелија мало потиснуо. Пар дана касније, размишљао сам о тој њеној реченици и нашем осећају. Схватио сам да је тај наш осећај из манастирске порте заправо добар опис онога што нас чека у вечности. У Вечности нам је свима припремљен тај Божански Мир. Царство Небеско свима нам је понуђено, али да ли ћемо га сви доживети? Увек сам веровао да Бог није тиранин који осим награде за праведнике, припрема казане у Паклу и смишља на који ће начин кажњавати грешнике. Ипак, шта је онда Пакао? То је заправо немогућност да се ужива у Царству Небеском, не зато што нас је од њега одвојио Бог (он жели да сви будемо тамо), већ зато што смо се од њега одвојили сами. Када смо дуго у мраку, засметаће нам светлост. Ако смо саздани од мрака, светлост нам неће пријати. Ако смо саздани од немира, какви смо били другарица и ја у Ћелијама, сметаће нам тај Мир који је око нас. Колико год знали да је прелеп, нећемо моћи да му се посветимо.
Тако је са гресима које кроз живот стичемо. Они нас изграђују, и као такви одлазимо у Царство Небеско. Греси који нас онемогућавају да угледамо Светлост окрећу се против нас и чине нам реални Пакао. Ако у животу у себи изграђујемо светлост, пријаће нам кад дођемо до врхунске Светлости. Ако изграђујемо мрак, сметаће нам светлост већ у овом животу, али када дођемо до оне исконске Светлости у коју треба да гледамо вечно - она ће нас неподношљиво пржити. А пржиће нас због свега онога што смо у овом живот стекли и понели са собом.
Нема казне за грех. Грех је казна сам по себи. А назнака тога је већ у овом животу. И светлост и таму изграђујемо у себи већ овде. Онај ко себе изграђује у греху, проживљаваће Пакао већ на овом свету, јер ће тај Пакао држати у себи. Таквом човеку, највећа казна био би сусрет са неким ко у себи носи Рај. Нервозном човеку, пуном мржње, није проблем кад налети на неког ко је такође такав - то му чак и прија, али му је зато проблем ако наиђе на човека који зрачи Миром. То ће га учинити још нервознијим и мржња у њему куљаће још више. Али њему тада не чини зло Мир другог човека, већ му се као бумеранг враћа сопствени немир и мржња да га казне.
Света тајна исповести на сјајан начин нам открива у реалном искуству да је грех казна за човека. Осећај слободе када се кроз исповест заиста победи неки грех у себи тешко је описати, али свако ко је то некада осетио зна колико је после тога живот био лепши. Након победе над само једним грехом, радост која је у нама преображава свет око нас, радује нас живот, радује нас све оно што смо пре тога мрзели. Као што затвореник, који годинама није видео дневну светлост, када коначно напусти тамницу, халапљиво погледом гута све око себе, па га радује све, од лета птице до боје неба. Победа над грехом ослобађа нас терора који он врши над нама. Ослобађа нас - Пакла!
Велики Достојсвски успевао је преко душевних стања својих јунака да нам опише како изгледа сам Пакао. У томе је он био ненадмашан када је у питању писана уметност. Уметник који је, кроз другу форму, успевао ово да дочара је генијални холандски сликар Хијеронимус Бош.
Он је својим сликама на сјајан начин показао повезаност етике и метафизике, које су у Хришћанству нераздовојиве. У својим представама Пакла и вечних мука, он те муке не одваја од греха и наслеђа стеченог у овом свету. Тако је сваки његов приказ Пакла заправо приказ неког људског греха, упакован у метафизичку атмосферу. То је управо и оно о чему говори Христос - ''Царство Божије унутра је у вама'', дакле - и Пакао је у нама. Пакао није нека локација где нас ђаволи кувају, већ су управо наши греси оно што чини Пакао. Није га створио Бог, него ми својим отпадништвом од Његове Светлости и везивањем за грех. Такву димензију ми имају Бошове слике у којима вечне муке увек приказује кроз призму овоземаљских грохова, слично као што се приказује и на неким православним иконима које приказују митарства. Свако ће у Вечности живети оно што је кроз овоземаљски живот стицао.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.