Између млаког хришћанства и источњачког кривоверја

Како је ђаво једном захтевао моје право ја да га пороби својим моћима, тако је и Бог очекивао од мене да му принесем свој егоизам, своје ја, како би могао да ми помогне, како би могао да ме исцели. „Ако неко дође мени и не омрзи (...) и живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик“ (Лк 14, 26-27), говорио је Господ Исус Христос. Зашто то упражњава тек неколико људи, и међу такозваним хришћанима?
Шта се догодило? Зашто се жале како се у њиховим животима не догађа готово ништа, како не доживљавају чуда? Одговор је уско повезан са традицијом у којој су људи одрасли и из које црпе своју духовну храну. Зашто се чини да се тајна живота данас не може пронаћи на Западу? Пут из главе у срце за многе је затворен. Од кога и зашто?

Одговор ме враћа на питање зашто се данас тако брзо шире езотерија, будизам, веровање у реинкарнацију, секте и јога. Многи жупници, пастори, вође заједница, душебрижници и други, услед недостатка искуства, не могу својим члановима да понуде ништа од тајне живота. Уместо живе вере, смерности и страха Божијег, верници се често обасипају слаткастим хришћанством; слатким, лако сварљивим и желатинастим, попут подбрадака неких клирика. Опростите ми на мојој иронији. Али људи осећају да сувопарна теологија не може утолити жеђ за Богом, правим знањем и правим искуством. Не дају се људи више заваравати тиме. Да би човек могао да разуме Свето Писмо, потребни су му живи узори. То је тренутак када анђео таме, звани Луцифер, креће у акцију.

Наступа модерна заблуда – хипи револуција 1968. године. Противљење ауторитетима, сексуална револуција, химне дрогама, у потпуности перверзна и раскалашна рок музика и борба против Цркве до данас су можда унушитили више душа него Први и Други светски рат заједно. Породице се распадају. Породица је језгро друштва, можемо рећи – атом. Њеним разбијањем дословно долази до нуклеарне експлозије, што се лако да уочити по проценту разведених бракова који је и до 40%. Ово сада говорим као искусни педагог који годишње ради са 150-оро деце. То разарање језгра смртоносније је од атомске бомбе, јер су душе изгубљене за вечност тиме што траже неку врсту надокнаде, нпр. и у свету езотерије.

Приметно је како је пракса азијске медитације порасла после Другог светског рата у истој мери у којој је друштво у свом развоју окренуло леђа Богу, вери у Господа и речима из Св. Писма. Култура хашиша, рока и попа уздигла је азијску религиозност на престо „новог божанства“.

Немојмо заборавити да су Махариши и уз њега целокупна азијска религиозност постали популарни и утицајни захваљујући Битлсима. Младеж која је од времена хипи револуције све више губила осећање за праву хришћанску религиозност, пропадала је, намиријући своју духовну глад лажном и егзотичном вером, а да нико није ни приметио кобну варку. Када су раскалашна рок музика, уживање дрога и маркетинг у мас-медијима у свим својим облицима почели да истискују религију, и Бог је постао сувишан. Луцифер, духовни зачетник тог одрођавања, злурадо се смејао и засео је на трон. Оно што данас виђамо у хеви-метал музици као поштовање Сатане, пре 40 година би се прогласило вештичијим култом и забранило. Што се више газе унутрашње, хришћанске вредности (управо у маркетингу), људи су подложнији таквим црномистичким, злодуховским заразама.

И не само млади! Када су Битлси ходочастили у Индију к Махаришију, то је можда деловало као реклама. Али са ђаволом нема шале и то се „ходочашће“ у касним шездесетим и седамдесетим годинама претворило у смртоносну збиљу. Борба за душе стара је колико и борба између добра и зла. Читава езотерија са својим пакетом Њу Ејџа (Новог Доба), розенкројцера, масона, црне и беле магије, будизмом, укратко читаво езотеријско самопослуживање има врло јасан циљ: свргнути са престола Онога коме престо и припада, Господа Исуса Христа, да би га се сами узурпаторски домогли. Тај престо јесте човекова душа.

Божијем противнику притом помаже просветљено хришћанство, млаки хришћани, више или мање јасно изјашњени хомосексуални жупници и мртве заједнице у којима се у међусобним уљуљкивањима или раздорима губи енергија и годинама воде спорови око административних детаља, уместо да се води брига о спасељу људских душа и шири Исусова порука. Нису људи глупи, не верују увек слепо свему. Одлазе тамо где се надају да ће добити што им недостаје. Разочарани хришћанством, окрећу се ономе што споља личи на њега, па тако између осталог, окрећу се и будизму. Не желим да тврдим како је будизам исто што и окултизам.

То би било лоше и погрешно. У будизму је позитивна чињеница да му је циљ „уништити“ зла дела и зауставити бол. Оно што му недостаје је творење добрих дела. Христос је тако замислио испуњење онога што је тражио Буда, Сидарта Готама. Будиста се покушава ослобидити од бола ослобађањем духа од визуелних или интелектуалних облика, дакле потпуном унутрањом празнином. Хришћанин тражи потпуну унутарњу пуноћу са Христом, по Христу и у Христу – „молите се без престанка, на свему благодарите, Духа не гасите“ (1. Сол 5, 17-19), долазећи ономе који обећава – „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јн 14,6) и „који верује у мене ако и умре, живеће“  (Јн 11, 25).

Али за то је потребно много стрпљења, а наши савременици желе да се домогну слободе, спокојства и свих осталих духовних дарова, чак желе и да им се Бог покаже напречац, што је могуће брже, и на силу. Такви људи радо упоређују молитву са источњачком јогом, користећи је као технику која ће нам омогућити да остваримо непосредно јединство са Богом лако и брзо. То је велика заблуда на коју бих посебно хтео да упозорим. Ономе ко покушава да се духовно ослободи свега што сматра „релативним“ или „пролазним“, да би достигао свој праисточник, није потребна таква аскеза, него – вежбање у добру. Треба бити „честит, недволичан, не онај ко много вина пије, нелаком“, а жена да буде „скромна, трезвена, верна у свему, да не клевета; а клирици једне жене мужеви, који добро управљају децом ми својим домовима“, како то апостол Павле препоручује. Јер „они који су добри служитељи Исуса Христа, одгајени речима вере и добром науком“ (1. Тим 4, 6), „који су добро служили, стичу себи добар степен и велику смелост у вери у Христу Исусу“ (1. Тим 3, 13). Оно што се доживљава у стању духовног сагледавања је познање човекове лепоте, сазнање да је Бог човека створио – „по лику Својем“. У противном, постоји опасност да медитација доведе до тога да се на човека гледа нарцисоидно, као на „бога“. Врло је важно увидети разлику, јер трагедија лежи у чињеници да човек види варку, неку врсту „фатаморгане“ у пустињи свога живота и замењује је за праву оазу. Последица је потпуна и неугасива жеђ човековог бића, сахњење и умирање од жеђи, и на крају, његова пропаст.

Још једном наглашавам да је медитирање при таквој унутрањој празнини – и у мом случају, и код великог броја људи које познајем, водило томе да ту празнину населе бесови (демони), слуге „непитејатеља Божијег и човекоубице од почетка“.

На тај начин отварају се врата срца  и душе Божијем противнику и човек се – ођавољује. Моје искуство „дугог путовања“, тј. стања у којем сам напустио тело, помогло ми је да увидим шта је Христос мислио када је рекао: „А вама је и свака влас на глави избројана!“ и „ништа неће остати скривено“, ништа неће остати заборављено од било чега што смо само помислили или учинили. Наша сопствена савест као „књига нешег живота“, памти све до најмање поједности и за све морамо да преузмемо одговорност. Ако признамо своју кривицу и осудимо је заувек, Судија ће нас оправдати. Оправдамо ли сами себе, Судија ће нас осудити. А јога и источњачке медитације, понављам, чине нас слепима за нашу унутарњост. Јога нам помаже да са лакоћом избегнемо да видимо наше право „ја“, односно грешног човека тако што сами себе претварамо у божанство.

Иако смо створени по образу и подобију Божијем, ми људи нипошто нисмо Бог по себи, него смо Божији постали усиновљењем, а да бисмо до Бога стигли, потребни су нам Његова милост и преданост читавог нашег срца, душе и духа.

Из књиге: Клаус Кенет - Кроз њиве глади до Хлеба живота
Објављено са дозволом аутора ©