Отац Харитон (Лукић) рођен је на Аранђеловдан, 21.
новембра 1960. године, у селу Луковачка Река код Куршумлије, у
радничко-сељачкој породици, са много деце, а на крштењу добио је име Радослав.
Свој монашки пут је започео у манастиру Црна Река, код Рибарића, 1995. године.
 |
| гроб Новомученика Харитона, манастир Црна Река |
Након две године, још увек као искушеник, премештен је у
манастир Светих Архангела код Призрена, који је тада био у обнови. Тако је
поново позван да служи својим Светим Архангелима, којима је призван од рођења.
Замонашен је 1998. године, а то је било прво монашење у
манастиру Светих Архангела после 550 година! По благослову игумана, помагао је
и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, неуморно улажући целог
себе у обнову и живот светоархангелске светиње. Био је кротак, смирен и
незлобив, па и пред честим нападима шиптарских терориста којима је био изложен,
као што је онај 1. маја 1999. године, када су из аутоматске пушке пуцали на
кола која је возио, док је ишао у посету болеснику у приштинску болницу. Био је
неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, везујући своје срце за Христа и
имајући пред очима ближње у невољи и послушање на које би био призван.
Непосредно по уласку немачког контигента КФОР-а на Косово
и Метохију, терористи ОВК киднаповали су оца Харитона, 15. јуна 1999. године,
наочиглед НАТО „мировњака“, који нису ништа предузели.
Након више од годину дана трагања за њим, Комисија за
ексхумацију несталих и киднапованих Срба пронашла је измасакрирано и
обезглављено тело монаха Харитона, 8. августа 2000. године, у необележеном
гробу, на гробљу албанског села Тусус код Призрена. Глава оца Харитона још увек
није нађена.
Према сведочењу архимандрита Стефана (Миленковића),
испредале су се разне приче, а једна која је дошла до оца Стефана и тадашње
архангелске братије је и прича једне муслиманке, која је сведочила да је видела
како муџахедини играју фудбал са главом „неког попа, са дугачком брадом“.
Према извештају вештака, пронашли су га са распореним
стомаком, поломљеном кичмом, ребрима и костима леве руке. Тело је нађено у
његовој монашкој мантији и џемперу, а уз њега су пронашли и његову личну карту
и бројаницу. Сви докази, као и извештај вештака, предати су истражитељима
Међународног суда за ратне злочине у Хагу, који наравно ништа конкретније није
предузео, јер се ипак радило о само још једном Србину.
Мученичке мошти, након парастоса у манастиру Грачаница,
пренесене су у његову Црну Реку, где је започео свој монашки пут. Тадашњи
владика је у беседи на опелу, према речима архимандрита Стефана, рекао: „Оче
Харитоне, примили смо те овде као искушеника, сада те примамо као мученика“.
Крв мученичка јесте семе за нове хришћане! Њихово
страдање јесте дубоки корен опстанка хришћана на овим просторима. И опет ћемо
поновити, да нема мањег народа који је дао више светитеља него наш страдални
српски народ.
Иако још увек није канонизован од стране СПЦ, монах
Харитон је у народу одавно поштован као новомученик, а забележени су и примери
мироточења његових икона. Братији која се вратила у Свете Архангеле, отац
Харитон се неколико пута јавио у сну, а не једном су после молитве оцу
Харитону, монаси пронашли изгубљену ствар.
Свети Новомучениче Харитоне, моли Бога за нас!
Прилагођено са: svetiarhangeli-prizren.com
Коментари
Постави коментар