Биографија Клауса Кенета је невероватна. Ретки су они
који се могу похвалити таквом прошлошћу, ширином и искуством које је стекао у
својим путовањима у потрази за Истином. Рођен је крајем Другог светског рата. Са 12 година
постаје вођа локалне банде а такође био је припадник и чувеног Бадер мајнхофа.
Пре одласка на пут око света, слободу и испуњење тражи у хипи култури. Ипак,
највећа искушења тек су га чекала. Окусивши
скоро све религије и философије – од Ислама, Будизма, Хиндуизма – у потрази за
истинском духовношћу, своје место коначно проналази у Православљу о чему
сведочи у својој књизи „Кроз њиве глади до хлеба живота“. Део тога, испричао нам
је на предавању у Цркви Светог Марка у Београду (16.10.2018.), чији запис
преносимо са његовим допуштењем.
Клаус Кенет долази нам из Швајцарске. По његовим речима,
православни – Срби, Грци, Румуни – својим комшијама, у банци, на послу, на улици уопште не
говоре о Исусу Христу. „Иду у цркву јер им је бака тако рекла“. Додаје да
морамо учествовати, бити део Литургије. „Видим многе који спавају. То ме
мотивише да држим предавања“.
Традиционално Клаус Кенет долази из Римокатоличке цркве.
По потресном сведочењу, свештеник га је злостављао 7 година и задуго му нанео
ране и одбој према Хришћанству.
„Побегао сам чим сам могао. Као студент сам одлучио да
путујем, да упознам друге религије. Прво сам ишао у муслиманске земље – Турску, Ирак, Мароко,
Авганистан. Видео сам шта религија ради
са људима. Само су они у праву, сви остали су у криву. Ако украдеш одсеку ти
руку, ако лажеш одсеку ти језик – то је религија кажњавања“.
Маркс је рекао –
религија је опијум за народ. И немојте се збунити:
Хришћанство није
религија него Откривење, јер нам се Христос открио.
Даље наставља да „у Курану ниједном није поменута љубав.
Док је у Библији поменута више од 600 пута.“ У разговору са једном девојком из
Алжира, рекла му је да је религија заснована на страху. „Дакле религија јесте
опијум“, закључује Кенет.
Потом одлази у Индију где упознаје разне секте. „Седам
година сам био хиндуиста. То је било фантастично. Али по речима светих отаца
„фантастично“ је поље демонског деловања. Христос је реалност, а не фантастика.“
Током времена проведеног у Хиндуизму, сазнао је да
постоји 3 милиона различитих богова и богиња. Али са правом се питао који је
прави? Оно што га је удаљило од Хиндуизма била је учење о реинкарнацији.
„Знали су да сам био грешник. Говирили су – ако не
стигнеш сада, очистићеш се следећи пут, у неком од наредних живота.“ По
хиндустичког учењу, да би се човек потпуно очистио од греха, сведочи Кенет
„потребно је реинкарнирати се 8 милиона 400 хиљада пута“.
Са друге стране и Христос говори о поновном рођењу.
Христос говори о истинској, духовној реинкарнацији, где се човек поново рађа приликом
крштења и кроз исповест, одбацујући грех.
Клаус примећује сличности али и суштинску разлику између
Христа и Кришне тј. Адама и Арџунија. „Док Кришна говори Арџуни – дошао сам да уништим грешнике,
Христос каже да је дошао ради грешних. Јер – не требају здрави лекара него
болесни. (Мт. 9, 12)“
Задржавши се на Хиндуизму, Клаус упозорава да јога није
(само) вежба, иако је чак и многи хришћани упражњавају. „Сваки положај (асана)
у јоги, јесте обраћање једном од богова. Рећиће да је јога добра за њих. Али је
то сатански трик.“ По његовим речима већ две хиљаде година никоме није била
потребна јога. Ни Свети оци нису задобили светост јогом или неком другом
техником, већ смирењем и сагледавањем свога греха.
„Живот у граду је стресан. Наравно сви трагају за опуштањем.
Јога опушта. Али зашто нам треба опуштање? Одговор – зато што смо грешни. Зато што
смо ван равнотеже, баланса. Зато што желимо да успоставимо равнотежу са палом
природом. Јога даје лажни мир као и дрога. И неравнотежа постаје све већа. И
зато је то опијум“, закључује Клаус понављајући Марксове речи. „Мир долази кроз
Христа. Кроз спознају греха. Нико не воли да призна да је грешник. Морамо
изабрати између крста и опуштања.“
У Индији у Калкути упознаје мајку Терезу. „Рекао сам јој
да тражим истину. Рекла ми је да се запитам не шта је него Ко је
Истина.“ Опет долазимо до истог –
религија је шта а не Ко.
Након Индије, одлази у Тибет а потом на Тајланд, тражећи
„последњу велику религију“ где проводи три године. Постаје будистички монах. „Сазнао
сам да Буда има високу философију. Многа учења јесу слична учењу светих отаца.”
Ипак, наставља Кенет „Буда учи да зло почиње у мислима. Пошто је све почињало у
мислима, требало је прекинути размишљање. Како су се мисли јављале прибегавали
смо дисаоним техникама и мантрама.
По учењу једног од чувених будистичких монаха, довољно је
6 минута да се не мисли и постићи ћемо нирвану. И достигао сам нирвану. Нирвана
је ништавило. Небиће. Самопорицање. Нема личности. Личног Бига. Само празнине.
Хладне као лед. А онда долазе демони који су испуњавали празнину. Није било више
заштите Св. Духа.
Управо на Евхаристији, на Светој Литургији благодаримо
Господу што је „обиљем милости своје привео све из небића у биће“. На грчком
евхаристо (ευχαριστώ) значи хвала. Евхаристија – литургија јесте благодарење. И
то су у Римокатоличкој и Протенстантским црквама заборавили...“
На крају одлази у Мексико а потом завршава у Колумбији. „Помислио
сам да је у окултизму одговор.“ На послетку бива отет од револуционарне армије.
„Одвели су ме у планину, у њихов камп. Покушавши да побегнем осудили су ме на
смрт. Тада сам први пут завапио Богу: Ако
си Бог спаси ме сада! И заиста сам то мислио. Пред стрељачким водом,
појавили су се други побуњеници и у размени ватре сам побегао. Сазнао сам да
Бог постоји. Где си? Ко си? Нема те у религијама. Нисам могао да поверујем да
је то била само срећа. Моја немачка логика ми то није дозвољавала.“
Вративши се у Европу, у Швајцарској сусреће младе
протестанте. „Имали су у срцу љубави иако нису имали праву веру. Када сам им
испричао рекли су ми да ме је Господ спасио. Потом упознајем старијег пастора. Имао
је икону. Рекао је да изговорим Христово име али нисам могао. Био сам опседнут.
Tада ми је рекао да ме посредством Христа може ослободити. Нисам имао шта да
изгубим...” Клаус Кенет је тада први пут окусио истинско духовно искуство које
га је водило до познанства са о. Софронијем
Сахаровим са којим је провео 10 година. Од тада већ 37 година неуморно
сведочи Христа кроз своје огромно животно искуство...
Коментари
Постави коментар