Робовање стварима

"Читаве генерације проводе животе на пословима које мрзе, само да би купили ствари које им заиста нису потребне."

Борилачки клуб – Чак Поланик

Људи су у предхришћанским цивилизацијама правили кипове, који су представљали њихове паганске идоле и њима се клањали. Нису они волели те креатуре у камену или дрвету - они су се њих плашили. Веровали су да ти кипови имају моћ да контролишу њихове судбине, временске услове, спречавају неприлике, па су им зато приносили жртве како би их умилостивили. Основни покретач њихове вере, дакле, није била љубав, већ страх. И модерни човек данас има своје богове, идоле, којима се клања, такође из чистог страха. Идоли, предмет обожавања данашњег човечанства, су материјалне ствари. Као што су наши пагански преци обожавали своје кипове, модерни човек обожава свој мобилни телефон, аутомобил, нови модел телевизора или компјутера, луксузан стан, скуп намештај... Још је једна сличност у обожавању ствари од стране модерног човека – и он то ради из страха.

Депресија, параноја, стрес, као и све друге психичке болести које постају обележје данашње цивилизације, управо су последица овог страха. До њега је дошло прихватањем наметнутог начина живота као јединог исправног и јединог могућег. Сваки други поглед на стварност од оног који намеће модерна цивилизација, сматра се конзервативним и застарелим. Тај начин размишљања наметнут је преко медија, реклама, емисија, часописа... Градови су окупирани билбордима и рекламама са којих нас гледају срећна и задовољна лица, која модерном човеку постају идеја водиља. Деци се од малих ногу намеће императив успеха, каријере, амбиције, кроз примере им се приказује сва благодат живота успешних и славних, на њих се врши притисак да крену тим путем, а сваки покушај другачијег избора сматра се за издају и пропаст. Са реклама људски ум се бомбардује информацијама о томе шта му је све од ствари потребно да би био срећан. Нови модел аутомобила, још лепши намештај, бржи интернет, телефон са више могућности... А када не може да дође до остварења таквог идеала, стиже депресија, хистерија, породичне свађе, трауме... На површини остају успешни, а они који нису могли да достигну насмејано лице са рекламе падају под притиском цивилизације.

Тако је модерни човек стекао страх од ствари. Радиће по читав дан, пити лекове за смирење увече, гужвати се сатима у саобраћају... Уместо да стиче духовни мир, стиче ''сигурност'', коју му на овом свету гарантују само добра кола или брз интернет. Јурећи за стварима које су му ''неопходне'' за живот, заборавиће да - живи. А број ''неопходних'' ствари стално се повећава. Страх од губитка посла, стагнирања у каријери, смањивања или недостизања лускуза води модерног човека кроз живот. Не воли он ствари које поседује, нити је везан за нову кућу или стан – он се плаши да их не изгуби. Модерни човек робује нематнутом начину живота, који чине материјалне ствари, новац и пословна каријера.

Одговор на овавке вредности модерне цивилизације даје Православље. Оно нуди другачија мерила и вредности, јер Христос се не задобија новцем и стварима, већ искреном вером и чистим срцем. Док је у модерном свету једини начин оставривања као личности грађење каријере и стицање богатства, Православље даје много другачијих и исправнијих начина на које се човек остварује у свету, а ти начини достпуни су свакоме и у ту борбу свако креће са исте позиције. У том остваривању друге људе не гледамо као конкуренте и противнике већ као браћу. Док се у модерном свету човек остварије као индивидуалац, у Православљу је једини начин остваривања у заједници, кроз љубав према ближњима. Тада на исправан начин користимо од Бога дате таленте, и уз његову помоћ радимо на спасењу себе и ближњих. Овакво деловање не ствара бриге и нервозу, већ унутрашње испуњење. Уместо лажне сигурности и ушушканости у комфору, добијамо истинску сигурност, када знамо да је Бог присутан и руководи нашим животом. Духовно благо које стичемо на том путу не можемо да изгубимо, нити да се плашимо да ће га заменити неки нови, бољи модел који не можемо да стекнемо. Тада, када се не плашимо нових ствари са билборда и реклама, заиста смо победили модерну цивилизацију, одбацивши вредности које нам намеће.

Материјално богатство само по себи није зло. Господ је створио земљу и све на њој, да би се човек тиме служио. Створио нам је и разум, како би од онога што имамо на земљи себи живот учинили лепшим. Постоје појединци (па чак и читави народи) који су од Бога добили таленат да стичу и множе богатство. Како ће га они употребити, то зависи од њих самих. Док год стичемо из љубави, то је благословено, када стичемо из страха – постајемо робови цивилизације. Материјалне ствари постоје да би служиле човеку, а не да би човек служио њима. Оне су само средство за достизање циља, а никако не смеју саме по себи да постану циљ. Кроз материјално, ми испољавамо оно што је у нама духовно. Зато уместо махните и хаотичне јурњаве за стварима, бригу о њима треба препустити Оном који нас никад неће оставити без њих, уколико зна да ће нам оне бити на корист. Тада неће бити стреса ни депресије, већ само радости и љубави према Богу и ближњима.