Гетсиманска усамљеност

Како је могуће да Бог буде усамљен? Како то да Син Божији, у коме је сва Истина, може осетити тугу и жалост? Он је дошао да би нама показао живот вечни, да би својим страдањем искупио наше грехе - како онда то да у последњој молитви пред почетак страдања Христос пита Оца да ли је могуће да га ''ова чаша мимоиђе''?

У последњој ноћи пред почетак Христових страдања, која се завршавају распећем и васкрсењем, Он долази са ученицима у Гетсимански врт на молитву. Христос је знао шта му следује већ у наредним сатима, па је затражио од ученика да буду са њим те ноћи. "Жалосна је душа Моја до смрти; останите овде и бдите са Мном." Затим је отишао мало даље да се помоли Оцу. Иако је знао да је дошао на свет да би се испунило Писмо, да је морао да пострада како би у трећи дан васкрснуо, Христос пита Оца да га ''ове чаша мимоиђе'', али завршава молитву потчињавањем вољи Оца, коме служи. Затим одлази до ученика, које је савладао сан. Исус се затим враћао на молитву, која је била толико јака да је са њега ''капао крвави зној на земљу'', и која је трајала док нису дошли по њега.

Усамљеност коју је Христос осећао у Гетсиманском врту те ноћи - то је моменат који у најтежим тренуцима живота осећа сваки човек. То је осећај у коме душу у потпуности обузима туга и жалост а црне мисли и слутње множе се једна за другом, када читав наш дух обузме немоћ и тескоба. Моменти када нам се чини да смо најусамљенији и најнесрећнији на свету, када мислимо да наш вапај нико не чује, и да попуштамо под теретом свих брига и патњи, када мислимо да је наш крст највећи и најтежи, а да никог нема око нас да нам помогне у ношењу. То је она молитва која се претвара у вапај и плач, у потпуно отварање немоћне душе Богу, када све ране наше душе прокрваре пред Њим. Исто је те ноћи осећао и Син Божији. Када се цео свет окрене против Њега, када ученици успавају, када му издајник долази, и када га очекују страдања, Исус је потпуно усамљен. Једину наду и утеху налази у молитви Оцу. То је усамљеност коју осећамо када нас животне прилике сломе, када нас сустигне прошлост или нас плаши будућност, када се читав свет сруши на нашу главу а људске утехе нема или нам није довољна. Тада, попут Исуса у Гетсиманији, препуштамо свој живот Божијој вољи, препуштамо своје туге Утешитељу, предајемо своје ране Исцелитељу. У тим тренуцима, пристајемо на Његову вољу, као што Христос завршава молитву речима: ''Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја.''

Христос, иако Син Божији, осећа страх пред оним што га очекује. Молитва у Гетсиманском врту одраз је Христове људске природе, која се потчињава Божанској у Њему. Због тога је Христос тако близак људима - он је осећао оно што осећамо ми, био усамељен и патио. Због тога је, када Гетсиманска усамљеност дође у наше животе, Христос увек са нама. Када дођу такви тренуци, Он не дозвољава да нас усамљеност сломи и да нас победи очајање или гнев. Једино када нам душа искрвари пред Господом, ране зарастају и ми се исцељујемо. Након Гетсиманске молитве и сутрашњих страдања, уследило је Васкрсење. Тако је и са човековим животом након оваквих тренутака. Христос је прошао тај Пут и утабао нам стазу по којој треба да идемо и на којој нас неће оставити саме.