СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Током претходног века дошло је до удаљивања великог броја људи од Цркве. Разлога за то је много, и нећемо их сада набрајати. Уласком у овај век, чија је одлика индивидуализам, матреијализмаи и брз живот, многи људи су осетили духовну глад. Црква, деценијама маргинализована, није у потпуности одговорила свом задатку у овом веку, па је стога велики број људи који су решење за унутрашњу празнину потражили у другим религијама или философијама.

Помислили бисте да су прогони и ограничавање вероисповедања у временима борбе Римског царства са ранохришћанима. Или бар у веку иза нас, оличеног у совјетској тортури. Ипак то се дешава и данас. И то не мислим на терористичке групе на Блиском истоку, које нису под контролом својих држава. Прогон се дешава у сред Европе, плански, под диктатом државе — у сред цивилизованог друштва, које би требало да гарантује основна људска права.

Свако време носи своје бреме и поставља човеку нове теме и питања за размишљање. У ово наше време, време савремених технолошких достигнућа, намеће нам се веома важна тема коју, нажалост, све више и више савремени свет заборавља, а то је тема односа/обавезе према Богу и према човеку, а из тог односа проистиче, као сасвим природно, и наш однос према нама самима. У библијској причи о стварању човека стоји да је човек створен по слици и прилици Божијој. Он је створен на крају као круна Божијег стварања, а стварању човека претходило стварање природе. Човек, дакле, возглављује целокупну природу и даје смисао свему што постоји. Из овог извештаја се закључује да човек као последња карика има задатак да свет, сву творевину, доведе у заједницу са Богом. У томе се састојао првобитни план Божији о човеку у свету. Да вечно живе у заједници са Богом, својим Творцем. Бог, дакле, засигурно није створио свет и човека да би га потом оставио и дао човеку да га сам уреди, без икаквог промишљања, како