Пређи на главни садржај

Сузе за свет

Најлепши мирис има молитва она што мирише на сузе за цео свет.
Најлепши укус има молитва она кад се плаче у срцу за сав људски род.
Када душа на молитви плаче, када сузе потеку из ока и срца,
то је молитва једина права,
и она се обично над сопственог пада,
друга се молитвом назвати нема права.

Али она молитва која није за себе,
већ она од бола за човечанство сво,
та молитва, плач и сузе,
нешто су посебно.

Тај укус и мирис
што једино душа зна,
тај мирис и укус је као опојни тропски цвет,
тај укус и мирис као најслађи планински мед,
тај мирис и укус да напишем, да осликам бих хтео,
али Бог те речи у језик људски није спустио.

Да је, о, Господе нисам осетио,
да је, о, Господе, нисам окусио,
не бих мили мој оволико туговао.
Али моја туга је као широка река пред собом
која свој излив, ушће тражи,
океан свој,
а та обала, ушће, океан Ти си сам
Оца свога од вечности, Реч.

Допусти ми да се улијем у Тебе до последње своје капи,
О, бескрајни, бескрајни моји...

Монах Арсеније Јовановић

Догађај о коме хоћу да говорим десио се још у мом раном детињству. Нисам био претерано религиозно образован, иако сам неретко посећивао цркву, па чак и читао оне дечије књиге о Православљу. Ипак, више од односа са Богом занимало ме је да јурцам за лоптом по неасфалтираној улици и да се вратим кући за преносе италијанске лиге. Током таквог безбрижног детињства догодио се мој први већи душевни потрес и први истински контакт са Богом. Он, за дивно чудо, није био последица неке личне трауме, нити неког губитка. Мој први душевни потрес изазвала је прича о човеку кога никад нећу да упознам нити да чујем више било шта о њему.

Тог дана гледао сам емисију на ТВ-у о криминалу у Јужној Америци. Емисија је у почетку пратила причу неког двадесетогодишњег Колумбијца. Причао је о несрећном одрастању њега и његових пријатеља у неком колумбијском предграђу, о хаосу који тамо влада, о свакодневној борби за преживљавање, о томе како је ушао у криминал. Он заправо и није био значајан криминалац, био је ситни лопов и препродавац кокаина. Онда је говорио о тучама, обрачунима где су неки његови другари изгубили животе... Јак утисак оставило ми је што све ово није говорио са неки поносом, већ више као неки облик вапаја. Детаљ који ћу памтити је дрес који је носио. Био је то дрес на коме је писало Angel (бивши колумбијски фудбалер). Сећам се и водитеља емисије који је нагласио иронију тог чина. Ја иронију у томе нисам видео. Оно што је уследило заправо је потресло моје клиначко срце. Пошто су завршили обилазак предграђа, причу су завршили одласком у цркву. Колумбијац је отишао до статуе Мајке Божије, и тамо се помолио. Објаснио је да је то његов ритуал, да сваког дана одлази испред Богородице где се у сузама моли.

Ова прича младог Колумбијца дубоко ме је потресла. Осетио сам невероватно јаку блискост са човеком о коме знам толико мало, а опет толико много. Те вечери први пут сам се истински молио. Молитве пре тога биле су однос са Богом у коме ја саопштавам листу жеља. Овога пута то је било другачије. Нисам ја свесно желео да се помолим за несрећног Колумбијца, али молитва је кренула сама. То је било први пут у животу да сам се молио из срца, да је молитва текла неконтролисано, изливала се из мене. Био је то најлепши доживљај који сам имао у животу. Осетио сам да ме Бог коначно чује. Осетио сам и да сам у том тренутку уз тог Колумбијца, али и уз сваког другог на свету ко пати. Осетио сам праву моћ молитве!

Захваљујући Колумбијцу ја сам се први пут молио. Први пут сам се отргао од себичног погледа на молитву и осетио је онакву каква она заиста јесте. Молитва је плач и вапај за цео несрећни људски род. А молитва је најјача онда када се молиш за Другог. Молитва је најјача када истински заплачеш над сваким несрећним дететом, над сваким ко је у том тренутку немоћан, над онима огрезлим у гресима и пороцима, који од дуванског дима, алкохола или брзине живота не стижу да виде Истину, над онима које је живот у самом почетку осудио и које је свет одбацио. Када заплачеш над свима који су несхваћени и неприлагођени, над затвореницима препуним личне патње, над пијаницама и скитницама који се надају да неће дочекати сутрашњи дан. Одбацивши фарисејску гордост, у тим тренуцима душа плаче над целим човечанством, над свима који осећају тугу овог живота, над сваким кога је ''свет који у злу лежи'' уништио. Када се у срцу истински помолиш за сваког од њих, схваташ Божију величину и милост. Величину, јер у Њему не постоје границе, молитва тада пробија километре и постајеш близак са неким ко је на другом континенту. Милост, јер схваташ да је Он тада уз све њих, да није напустио своје унесрећено човечанство. Бог није заборавио оне које је свет гурнуо у сива предграђа, урушене куће, једноличне стамбене блокове... О свима онима за чије судбине цивилизација не брине, Он и даље брине.

Младог Колумбијца сетио сам се још доста пута у животу. Он ме је несвесно довео до молитве, а он ми је показао и то да, колико год да си грешан постоји неко ко је увек ту за тебе, ко те не заборавља и када ти заборављаш њега, чија милост је непотрошива. Неко ко не осуђује, већ прима покајника ка себи, ко не гледа спољашње етикете које свет намеће, већ види оно што је изнутра. Сетио сам се када сам, доста година касније, када сам већ на себе натоварио цело бреме грехова и порочног живота, и ја као Колумбијац пришао Мајци Божијој, са истим плачом и молитвом као он. Тада сам схватио величину Мајке Божије, заштитнице свих тужних, уништених, слабих и немоћних, траумираних, разочараних, уморних...

Тако сам ја спознао молитву. Од тада молио сам се много пута. Молио сам се да се извучем из неприлика, молио сам се за своје пријатеље, породицу, за оне који су болесни. Али јачина молитве коју осетим у ретким тренуцима када заплачем над целим светом не може да се упореди ни са једном другом. Овакву молитву желим свакоме да доживи. А најјаче је могу доживети они који су и сами прошли кроз све несреће и патње живота, и који схвате где се налази једина истинска утеха.

''Ево младих људи с теретом на плећима,
ево младих људи, где су они били?
Куцасмо на врата најтамнијих одаја пакла,
и видесмо себе као никада пре,
слике траума и изопачења...''
Ијан Кертис, Џои Дивижн

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.