Пређи на главни садржај

Ситна крађа се не рачуна

Децембарско хладно поподне. Већ се смркавало, као и обично у ово доба године. Улице су биле готово пусте, једино су новогодишње светиљке по прозорима одавале неки утисак живота у полу-мртвом граду. Стајао сам у дворишту цркве, терајући себе да уђем у њу. Вечерња служба је већ почела када сам несигурном кораком ушао и стао у сам угао празне цркве. Мирис тамјана, фреске и иконе, глас локалног свештеника само су појачавали моју несигурност. Просто да се запита човек шта је са оним надменим и бахатим створењем, који самоуверено галами и вређа сваког ко мисли другачије? Шта је то срозало за мене тако карактеристичну гордост? Дошао сам на своју прву исповест!

Не, нисам тог децембарског поподнева исповедио своју гордост! Нисам мислио да ћу тог момента променити живот и своје схватање вере. Све се то само од себе исповедило током, за мене никад дуже, вечерње службе. Те вечери сам пришао свештенику и исповедио - крађу. Грех у који сам можда и највише од свих огрезао у том периоду, који ме је повукао и увео у свој лагодан свет, и из кога ме је само несхватљива Божија милост извукла. Када сам изашао из цркве после исповести на танким слојем снега прекривену улицу, извукао сам из свог џепа иконицу Светог Николе, пољубио је и обећао и њему да је готово са крађом.

Месец дана раније
Враћам иконицу Светог Николе у џеп, време је за акцију. Прескачем ограду, на леђима је ранац, у рукама батеријска лампа и клешта. Све тече по плану. Нас неколико другара већ смо добро увежбани у свему овоме. Завршава се акција, излећемо на улицу и налазимо се на договореном месту пуних ранчева и пуних срца. Уобичајени поздрави на крају, еуфорична констатација да смо опет успели. Поглед ка небу одаје моју захвалност Богу што нас је поново сачувао, а другар се подсмева уз већ виђене провокације на тему моје вере. Колико је само био у праву!

Крађа ме је заиста повукла са собом. Шарена обмана лаке зараде, неописиви адреналин као додатак свакој акцији, занимљиве приче, и другарство које смо стекли у тим заједничким ноћима давало ми је до знања да радим праву ствар. Ушао сам у тај свет, кретао се међу мутним људима, слушао њихове животне приче и искуства. Нико од тих ситних лопова заиста није имао лошу душу. Све су то били несрећни људи, који, као и ја, нису желели луксуз, већ пуко преживљавање. Нису већина њих желели да буду криминалци, да тргују кокаином и да пале цигарете новчаницама, желели су просте ствари, ново појачало или гитару, да оду на утакмицу, изведу девојку, часте другаре... Желели смо само да узмемо оно што нам живот није пружио. Свако од нас имао је своје лично оправдање.

Управо су та наша оправдања била пресудна ствар која нам није дала да се отргнемо таквом животу. Наше тешке животне приче, црне судбине, породичне ситуације, проблеми, окружење, беспарица... Све то нам је говорило да крађа заправо није наш избор већ нужна борба за опстанак. Кад ови тешки дани прођу, лако ћемо се извући из тога. Убеђивали смо себе да нас тај свет неће повући са собом, већ да је овакав живот само тренутан. Знали смо примере људи из нашег окружења, великих потенцијала који труну у затвору, сјајних уметника који труну од дроге, паметних момака који се крију од полиције... Не, ми нећемо тако!

Као и код сваког греха или порока, прича је иста. Крађа нас је заварала, сложила нам је лепу и занимљиву причу из које је било тешко извући се. Нисмо ни били свесни како нас је лако понела. Како је од ситне крађе која је више личила на доказивање то постао начин живота? Нисам више размишљао да се потрудим око нечега до чега ми је стало. Све је било на дохват руке, само да падне ноћ и да смислим добар план. Нема труда, напора и жртве. Несвесно смо бирали лакши пут, који се увек завршава тешким страдањем. Нисмо тада знали да ситна крађа на крају постаје крупна, да пар ударца на апарату пређу у коцкање, да понеки џоинт викендом прелази у наркоманију. А прелаз је тако неприметан.

И даље памтим ноћ када сам себи и Богу обећао да престајем. И даље памтим кајање док сам гледао у фреске светитеља око себе, мучених много више него ја, који су се храбро одупирали сваком злу, на које сам ја тако лако пристајао. Нисам толико зла учинио другима, колико себи. Дуг је био период у коме су ме сенке прошлости пратиле, дуге су биле ноћи у којима ми адреналин није давао мира, терао да кренем поново.

А од свих људи које сам у том периоду упознао, мало њих се извукло. Већину је прогутала њихова животна прича, препустили су се пороцима који су их заробили, увек се слепо држећи својих оправдања. У многима од њих и даље видим ону стару искру доброте, али доста упрљану и сакривену. И они знају шта су постали, да су их прогутали телефонски позиви, јурњава, скривања, дугови, коцкање, цигарете, наркотици...

Моје ноћи сам сада посветио другим "акцијама". Често се молим за све њих, за све те ликове са маргине друштва, ситне лопове који поред свог ситног плена носе тешко бреме, велику патњу али и велику слабост да се одупру својим пороцима; све те људе којима живот није дао велике шансе, али јесте велики терет несрећног детињства, а друштво етикету деликвената и хулигана. Дубоко у себи знам да Бог види и оно што остаје када се скину све етикете и маске којима смо обележени, и да ће по томе судити. Зато га и молим да и осталима пружи ону милост којом је мене наградио те ноћи када сам први пут одговорио са "ја не идем".

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.