За православне
хришћане никада нису постојала довољно страшна мучења која би сломила чисто
срце, и јаку веру. То нам данас показују новомученици на Блиском истоку, то је
доказао и наш старац Вукашин.
Доспевши
у Јасеновац, са неким недокучивим миром посматрао је клање своје православне
браће и сестара. То је посебно изазвало усташког кољача. Довевши га "преко
реда", решен да му разбије тај мир и спокојство, Фригановић је захтевао од
Вукашина да викне "живио Павелић", па како он ништа није одговарао,
монструм му је ножем секао једно по једно уво и нос, сваки пут исто захтевајући.
Када му је запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не да похвалу поглавнику,
блажени Вукашин је, без мржње према свом мучитељу, без роптања и туге, полако и
разговетно рекао: "Само ти, дијете, ради свој посао". Овај одговор
разбеснео је кољача, те му је најпре ископао очи, потом преклао грло и онда га
ногама сјурио у јаму. Вукашиново страдање убици није дало мира те је јануара
1943, начелник "радне службе"
Ивица Матковић (како је стајало на табли при улазу у Јасеновац), наредио
доктору Неду Зецу да прегледа Жила Фригановића. Управо из тог сведочења, које
је касније записао доктор, сазнајемо о страдању мученика.
Према
књизи "Нови свештеномученици и мучитељи Православне цркве просјевши у
православном српском народу", сазнајемо да је свети старац био део бизарне
опкладе у "србокољу" у којој је Фригановић изгубио:
Ти се сјећаш кад
је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао
око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја
опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја
сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео
ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу,
никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био
сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.
И тада, док сам
био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао
једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно
гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме
његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег
заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. (...) Те
ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350
логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.
Међутим,
из истог извора, сазнајемо да је опклада била најмање што је могао да изгуби.
Вукашиново
страдање и речи, довеле су га до лудила. Ни даља клања, ни опијање, ни жене, ни
исповедање нису помогли...
Свети
старац Вукашин Мандрапа, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази
на источној обали Неретве, наспрам Чапљине. Претпоставља се да је рођен негде
крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у
Сарајеву, па га се зато они Клепчани који су преживели усташки геноцид мало
сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица
Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са
Старом сарајевском црквом. У Сарајеву га је и затекао покољ његове породице и
даља депортација у фабрике смрти. Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је
овог новомученика 1998. године и Црква га слави 16/29. маја.
Вукашине
Херцеговче,
Нови српски
Страстотерпче,
Христа ради Ти
пострада
У логору Јасеновац.
Када Те мучитељ
ножем клаше,
Ти му кротко
говораше
"Само ти
дијете ради свој пocao",
Јер нама је
Христос живот вечни дао.
Њега моли,
Мучениче, као Спаса свију,
Да спасе и род
наш православни.
Коментари
Постави коментар