Аутопут

Живели смо у малом прљавом месту. Заиста је било прљаво у сваком смислу. Никад га нисмо волели. Депресиван град насељавали су депресивни људи. Мало, сиромашно место чинили су становници незадовољни својим судбинама. Бес и мржња осећали су се на сваком кораку. Градске улице и сиве зграде одавале су утисак безнађа. Дубоко у себи град је крио лепоту, која је сакривена дебелим наслагама чамотиње таложене годинама.

Моји другари и ја смо бес исказивали на свој начин. Необично облачење, чудне фризуре, другачија музика, алкохол... Чинили смо све да покажемо мржњу према свему чиме смо окружени, а свако од нас је то чинио на себи својствен начин. Иза нас су била несрећна детињства, трауме, ратови, свађе, несигурност... Сада смо окружени бедом, депресијом, преварама, похлепом. Највише што смо добијали од живота биле су цигарете на комад, флаша пива или лоше ракије. Наше судбине биле су препуштене сивим градским улицама, које су доносиле све, само не утеху. Живели смо на граници лудила, дубоко огрезли у безнађу.

Поред нашег града пролазио је аутопут. Често сам ту долазио са другарима. Углавном би са надвожњака пљували или каменчићима гађали аутомобиле и камионе. Не знам зашто су остали то радили, вероватно из досаде, јер нисмо имали много тога паметнијег да радимо. Ја сам то радио из мржње! Мрзео сам људе који ту пролазе, прескупа кола, светла на шлеперима, аутобусе који возе богате туристе на море... Мрзео сам људе који пију прескупа пића на пумпи док другари и ја једва имамо за хлеб. Поред нашег сиромашног места пролазио је један раскошан, нама недоступан свет. Често смо долазили на надвожњак јер ту нико није чуо наше урлање и певање, па нисмо имали проблема са полицијом. Волео сам да долазим сам. Тада бих урлао на свет, на своју судбину, на Бога... Једном ми је другар причао да тим пљувањем по аутомобилима могу да изазовем удес. Није ме то много потресло. Водила ме је мржња, а мислио сам да ме води правда. Бес и фрустрација су ме одржавали у животу. Зашто други могу да буду срећни, а другари и ја не? Били смо очајни, а ја то нисам могао да променим.

Временом, неки моји другари отишли су тим аутопутем, у правцу великог прљавог града, да тамо потраже неку наду. Ја сам остао у свом граду, да време убијам по улицама, уз алкохол и празне приче. Аутопут сам и даље посећивао. Како бих сакупио новац за честа путовања, почео сам да сакупљам лименке. Сакупљао сам отпатке, које за собом оставља богати свет, који сам мрзео.

Тог ветровитог и тмурног поподнева док сам сакупљао лименке слушао сам радио емисију ''Деца апокалипсе''. Сузе на очи натерала ми је прича једног боготражитеља коју су читали у емисији. Дубоко потресен причом, седео сам крај аутопута и размишљао о свом путу. Сетио сам се како сам и сам спознао Христа. Како ми је Он, када сам се осећао усамљен и одбачен, повређен тешким речима, једини пружао Љубав. А чиме сам Му ја враћао? Мржњом, гневом, сујетом... Спознао сам вечно, а и даље сам био везан за пролазно. Својим понашањем и животом издао сам Христа! Заплакао сам. Одлучио сам да ће од тада у моме срцу бити места само за Љубав. Тог тмурног поподнева задао сам први ударац мржњи, а самим тим и гневу и сујети, њеним верним поданицима.

И сада често одлазим на аутопут. Али више нисам обузет мржњом према том богатом и ужурбаном свету. Жалим их јер схватам њихову несрећу и празнину. Жао ми је што од јурњаве и бриге за материјално, не виде Истину. И даље се дружим са старим другарима, али сада са жељом да и њима покажем прави пут, да не падају у очајање, да им колико год могу пружим утеху. И даље ''терам контру'' свету, али више ме не води мржња, већ Љубав.