СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Одговор доцента Православног Богословског Факултета у Београду на Саопштење пленума студената ПБФ који су у блокади. Његов пример показује да и даље постоје људи у СПЦ који имају храбрости да говоре ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога Истинога. Професор Божовић је након свог одговора поднео неопозиву оставку. Одговор на Саопштење пленума студената ПБФ 21.01.2025. Поштовани и драги студенти, колегинице и колеге, браћо и сестре, помаже Бог! Овом приликом пишем вам одговор на Саопштење пленума одржаног 21.01.2025. године који ми је послат на званичну мејл адресу и у којем сте затражили подршку за обуставу наставе и одлагање јануарског испитног рока до даљњег као вид борбе за испуњење обједињених захтева студената у блокади. Дозволите да вам се након четири недеље ћутања обратим исповедним одговором, јер ми је тако лакше него да вас погледам у очи. Тешко ми пада чињеница да сам вам из удобне позиције катедре говорио о појму правде у Светом Писму и о пророчком наступању против к...

Ако бисмо Цркву посматрали као мајку, а епископе као родитеље, онда би наш наслов, бар што се тиче већина владика, био оправдан. Суза коју већина као да не види или не жели да обрише. Да ли из користи, да ли из сумње, или надам се – из дубоке заблуде и сагрешења према својој (исповедам!) најискреној деци. Деци која већ два месеца вапије за Истином, правдом и коначно одговорношћу за жртве пада надстрешнице у Новом Саду. Деци која су своје клупе, училишта и амфитеатре заменили за борбу коју нико није био кадар ни да покрене а камоли да изнесе на овако дуг и пристојан начин. Ако би се пак у тој борби и нашао неки неваљалац међу њима, који жели да их поквари или поткупи, да ли то мења њихову суштину? Да ли су њихове сузе мање вредне? Да ли то склања, умањује или релативизује одговорност са оних који мисле да за њих не постоји никакав закон ни суд. Нити људски нити Господњи. И ја сам сумњао. Људски је сумњати. Сумња је саставни део вере. Али је проблем када то прерасте у маловерје, чак безв...

Верујем да је ово осећање на својој кожи осетио сваки искрени боготражитељ. Осећај одбачености, неуклапања, неприхваћености. Поготово ако живите у средини где се кажњава свака врста различитости. Самоћа, иако у одређеним облицима може бити благословена, она је најчешће душегубна и противприродна. И то је осећај који није познат само нама људима. Господ пред своје хапшење у Гетсиманском врту опомиње своје ученике што не могу да остану будни већ га остављају самог и спавају. Ако бисмо се вратили на почетак тј. на Постање, Бог приликом стварања своје иконе – човека – види да Адам није самодовољан. „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.“ (1Мој 2, 18) Човек једино у сусрету са другим остварује своју целину, у супротном остаје један од полова – половина. Када спомињем благословене облике самоће, мислим најпре на пустињаке. Па чак и они прекидају своју изолацију када треба да се причесте и заједничаре у литургији. Сама Црква јесте заједница људи и сам ...

Можда Платон? Али он се, управо због свог дубоког познавања сопствених несавршености и мана преобразио у стрелу жеђи за световима изнад, светом вечних идеја и идеала. То значи да он није савршен и потпун човек. Можда је Буда савршен? Али Буда је, прогањан монструозним и немилосрдним осећањима људске несавршености све своје жеље за савршенством људског бића пренео на онострани свет – у свет апатије и безосећајности, односно у нирвану. Дакле, он није ни савршен и потпун човек. Можда Мојсије? Па ипак, чак је и Мојсије прогоњен ужасним несрећама свог народа и сопственом слабошћу наставио да тражи помоћ с неба. Заиста, горчина његовог човештва је заслађена пророчким визијама о будућем доласку Месије и Спаситеља. То значи да он такође није савршен и потпун човек. Можда Мухамед? Али Мухамед, мучен својим крволочним Хадом и својим чулним рајем трчи овом планетом остварујући кроз ватру и гвожђе своје пророчке снове, газећи са фанатичним одушевљењем лешеве „неверника“. Дакле, ни он није ни саврш...

Поводом десет година постојања блога, приредили смо први број српског издања фанзина Смрт Свету. Линк се налази у наставку и доступан је за бесплатно преузимање и дистрибуцију. Ово је наш мали поклон свима који већ десет лета подржавају наш рад. Шири даље... Читаћемо се ми још! [кликни овде]

“Губим време дајући свом уму Чулна задовољства што их могу наћи. Морам се вратити, вратити истини Напуштеној и остављеној далеко иза мене То је тако лако видети, ако желиш да будеш слободан да не будеш само роб. Јер без обзира на то како изабереш Знаш да ћеш изгубити Ако не тражиш истину” Cro-Mags, Seekers of the Truth У грчким митовима, персонификација сна је бог Хипнос који је живео у Хаду близу реке Лете (заборављубље) са својим братом Танатосом (смрт). У многим причама он је љубазан, благ и миран, али и поседује оне људске животе које чини сненим. Од имена овог бога добијамо реч хипноза, јер митови који га укључују откривају да је хипнотизер тај који преузима власт и контролу над оним кога успављује. Савремени живот наставља да у хипнотички зујећем вортексу усисава душе у дубоки сан и грозничав кошмар. Ова ноћна мора је најстрашније врсте; карактерише је општа раслабљеност - нелагодност без уочљивог корена или тачке генерисања. Шкољка тела шета около анимирана свакодневним убризгав...