У широкој тишини аљаске тундре, матушка Олга рођена је 3. фебруара 1916. године. Њено име на језику Јупика било је Арсамкук — име које значи ниска, скривена, неукрашена — попут семена тихо посејаног у земљу. То име је пророчки обележило њен живот, јер није живела у хвалисању или слави, већ у смирењу, побожности и љубави. Од детињства је била обликована и земљом и Црквом. Њене руке су училе древне вештине жена народа Јупик — шивење, кување, припрему хране за зиму, подизање деце и бригу о дому. Али њену душу обликовала је божанска благодат која је на Аљаску дошла са православним мисионарима из Русије. Вера Светог Германа и Светог Инокентија пустила је корене у њеном селу — и у њеном срцу. Породични живот, смене годишњих доба и црквена богослужења били су уткани заједно, стварајући у њој нераздељиву одежду земаљског служења и небеске чежње. Удала се за Николаја Мајкла, сеоског трговца и поштара, који ће касније бити рукоположен у свештенички чин. Временом ће постати позната не само као Ол...
Замисли, ниједан свештеник оног времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим. У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који као такви нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини, нити учени. Ми их сад поштујемо, али тад су били обични следбеници Христови, небитни рибари. Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему мислећи да имам право на то и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже. И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном. Са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже. Гурао бих се, пробијајући се напред да нађем место које ми припада. А Христос би ме погледао и питао би ме, младићу, шта ћеш ти овде? Јуначино, за где си се то спремио, зашто толика журба и стрес? Зашт...