СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га. Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу време...

Може ли се наћи нит која повезује два бенда различитог стила и музичког жанра, насталих у различитом времену и окружењу? Два бенда чија је публика различита. Једна носи „чизме на ногама, препуна окова, мантил до земље и руке у џеповима“ а друга је „бесмислено лепа“? Два бенда чије песме дочаравају различиту атмосферу, код једног у бару код старог, доброг Алексе „седнемо за сто и причамо ноћима“, а у другој је „гужва, врућина, два џина, нема ваздуха од дима, галама и брзина“? Заиста се на први поглед чини да нема ничег што спаја бендове Добри Исак и Буч Кесиди. Ипак, постоји нешто што избија из песама ових бендова на различите начине, а то је вапај – празнине! Да би се ово схватило, неопходно је отргнути се од идеолошког посматрања музике. Музика не мора нужно да „заступа“ неку страну, начин живота, да нуди решење и образац за понашање. Музика се може посматрати, што као врста уметности заиста јесте, као одраз духа времена. Одраз духа алтернативне омладине осамдесетих, између осталих, ј...

Интересовање за веру не потиче из главе већ из срца. Открио сам то као дете. Био сам сигуран да ћу на овом свету увек имати онолико колико је довољно и намењено од Њега, био сам сигуран и захвалан. Приближавањем вери, јасније је било да таква осећања нису умишљена, да такве мисли нису себичне. Јесте, био сам у недоумици, али итекако је себично мислити да си довољно добар и да зато „то“ осећаш или зато што си „спознао себе“. „Да би васкрсао, мораш прво да умреш“ – ова реченица је била моја нада у периодима када сам спознао  да су лоша осећања, повремене и временом учестале странпутице постале моја навика. Та осећања, подупрета мислима и испуњена мојим нефункционалним начином живота, успела су да ме одведу до места где се све заборавља. Наравно, овде се мисли на духовно васкрсење. Јер, ако желиш да ти је душа жива, а тренутно ти није добро, мораш да се бориш за то, тада наступа „смрт лошег“ и рађање новог, што је чиста подлога за добро.  Ако узмемо у обзир мали милион теза, науч...

Неприпадност је осећај који је бар у неком моменту живота имао сваки човек, у којим год условима, месту или времену живео. Различити су начини којима се бежало од овог стања – од промене животне средине, посла, културе, друштва – до промене изгледа и стила облачења. Ипак, свепрожимајући осећај неприпадности увек је чекао у заседи и свако ко је дубље испитивао своју личност изнова га је осећао, упркос свим животним променама. Осећај неприпадности у оваквом свету био је окидач за стваралаштво у свим видовима уметности. Управо тако, кроз различите форме, проламао се исти вапај за изгубљеним рајем који је свако доживљавао другачије. За неке су то делови територија, изгубљени завичај, за неке друга држава или систем, за неке породица или особа... Свето Писмо на разним местима прожето је оваквим дубоким описима стања људске душе. Пророк Јеремија у свом плачу над Јерусалимом описује најдубља стања туге и покајања. Управо овај пророк на најбољи начин описао је дубинску потребу за уметничким ...

Сваки искрено верујући хришћанин има неки свој тренутак, свој Емаус и моменат кад се све мења у односу према и са Богом. Да ли си ти имао свој тренутак који можете да идентификујете као тачку или период после ког ништа више није било исто? Д.В:  Период сазревања крајем тинејџерског узраста је тај у ком се у мени пробудила потреба и жеља да боље упознам побожност и веру коју сам осећао у себи од детињства. Почео сам да одлазим на литургију и трудио се да живим по хришћанским правилима. Било је нас неколико из краја који смо слично размишљали, разговарали смо о Христу, то су моменти које памтим као тачке промене. Године 1991. почињем да се бавим иконописом у једној радионици, тада се боље упознајем са уметничком традицијом православног хришћанства. Добар део деведесетих и „нултих“ провели сте долазећи у манастир Ковиљ.  Да ли би поделио са нама успомене на тај период када се братство развијало и постајало оно што, изгледа, не престаје да даје плодове ? Д.В:  Пр...

Однос медицине и Цркве нарочито је актуелна тема у нашем времену, када смо навршили две године пандемије вируса који је донео много несреће али и поделио човечанство у разне „таборе“. И у медицинским и црквеним круговима нема јединственог мишљења о овом односу. Наравно, увек су најгласнији они најекстремнији и најратоборнији са обе стране. Они који заговарају да медицина и Црква немају ништа заједничко или да морају да буду у непријатељском односу.  Управо такви, будући најгласнији у оптужбама, најмање познају и „своју“ а нарочито „противничку“ страну. Тако су у црквеним круговима најгласнији „ревнитељи“ који „бране“ Предање које су стварали свети оци Цркве који су оснивали болнице и прихватилишта, изучавали медицину како би помагали људима (свети Василије Велики или свети бесребреници Козма и Дамјан), организовали и плаћали чланове црквених заједница да помажу зараженима од инфективних болести... Теоријска „надметања“ ових ревнитеља могу да се пониште практичним примером једне ли...

Васкрсли Господе ова земља као да је тамнија од Ада у који си након распећа сишао. Господе, ја сам се већ на овом свету нагледао мртваца! Читав живот окружен сам таквима. Мртваци, Господе, чекају поспани превозе за прву смену, док суморно мотају јефтин дуван. Мртваци, Господе, одлазе у школе сањиви, гледајући успут једноличне екране телефона. Мртваци викендом одлазе на журке, мртваци понедељком на послове, мртваци се расправљају на пијацама, мртваци се лажно смешкају у пословним зградама. Мртваци се, Господе, смеју по задимљеним кафанама, кројећи планове за израбљивање других мртваца и већу зараду.  Желећи да побегнем од тих живих мртваца, гребао сам површину, био са онима који одступају од правила света којим смрт влада. Свет подземља само привидно је жив, спољашња динамика која одваја од монотоније само је натрпавање доживљаја и утисака, али не и Живот. Другачија форма не носи другачију суштину. И на концертима, и по забаченим ћошковима, алтернативним локалима, журкама по станови...