Пређи на главни садржај

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

Након што је јуна 1961. године магистрирао оријенталне језике, девет година након уласка у академски свет, Јуџин Роуз (касније отац Серафим) доноси за многе изненађујућу одлуку - напушта универзитет. Није желео да ради на докторату нити да тражи запослење на универзитету, које би, својим знањем и квалитетима, сигурно задобио. Оваква вест била је непријатно изненађење за околину која није разумела Јуџинове тежње, а пре свега за породицу, којој је у облику писма, уместо личним путем, саопштио разлоге одласка са универзитета.

Након тога, Јуџин је радио слабо плаћене послове по ресторанима и кухињама, да би отплатио стан, а паралелно је радио на књизи коју је почео да пише непосредно по спознавању Православља. Успео је и у намери да отвори књижару у Сан Франциску са православном литературом коју је наручивао из Русије, да покрене часопис ''Православна реч'' у којем је радио на превођењу житија руских светитеља и новомученика на енглески језик, да би на крају откупио имање у Платини и основао монашку заједницу.

Oво је писмо које је послао мајици о разлозима напуштања универзитета:

"14. јун, 1961. године.

Драги родитељи,

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком - помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник - једном речју, превише је поштен.

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ''старомодних'' професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност - своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.
Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили - јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ''фанатиком'' и ''лудаком''. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину - две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ''Сва мудрост овог света је лудост пред Богом''. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

Воли вас,
Јуџин"

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.