СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

126. Писмо Једном господину који се жали на неразумну жену

Серафим се родио у типичној америчкој породици средње класе у Сан Дијегу 1934. године. После завршене средње школе почео је да трага за истином. Не нашавши је у друштву у коме је одрастао, отпочео је своју истинотрагатељску побуну.

Мала железничка станица у једном забаченом селу... Готово заборављена. Какав сплет околности је навео на овај сусрет, баш ту, једног младог панкера и једног монаха? Нашли су се на станици чекајући два воза у супротним правцима али су оба каснила. Монах је смирено седео на прашњавој клупици, држао бројаницу у рукама, тихо се молио и гледао низ пругу. Његово измучено лице одавало је његов тескобан живот. Тада се зачуо звук цокула. На малој железничкој станици појавио се младић, бесног погледа и агресивног изгледа. Отворио је своју лименку пива и бацио се на прљави бетон близу клупе на којој је седео монах. Погледали су један другог а онда поново удаљили погледе. Они су поново разочарано били уперени у правцу пруге. Као да су заједно били одбачени од света и гурнути на ово пусто место... Разговор је почео уобичајено тако што су установили да чекају супротне возове. Као да су желели да одбију друштво овог другог, а да је њихов сусрет ипак био неминован. - Шта тражиш ти овде, сине? - пит...

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету Људи су данас стално у некој журби и јурњави. Сад треба да буду овде, после треба да буду тамо, после опет негде другде. И то је стигло дотле да, како не би заборавили шта све треба да ураде, морају све да записују. У свој тој збрци опет је добро што не заборављају како се зову! Ни себе саме не познају. Ма и како да познају себе? Да ли човек може да се огледа у мутној води? Бог да ми опрости, али свет је постао права лудница. Људи не мисле на други живот. Само траже све већа и већа материјална добра. Па зато и не налазе мира, него само јуре.

Рок као побуна  Човек је створен као боголико биће, по икони Бога Који је Љубав и Доброта. Чак ни у најдубљим понорима своје палости, он не губи стремљење ка добру, макар оно било кривудаво, пуно лутања, макар да личи на слепачко пипање у потрази за излазом из лавиринта које само живот уме да сазда. Тако је и са рок-музиком.

Одломак из романа  Браћа Карамазови ” Одлучио сам, ко је био у праву: ти или онај који ти је тада постављао питања? Сети се првог питања; мада не буквално, али његов смисао је овај: »Ти хоћеш да идеш у свет и идеш празних руку, са неким заветом слободе, који они у простоти својој и по урођеној анархичности својој не могу схватити, од кога се боје и страхују, јер ништа и никада за човека и људско друштво није било неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи!... Претвори их у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвално и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш дићи руку своју и нестаће хлебови твоји.« Али ти ниси хтео да човека лишиш слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба; али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: ...