Била једном једна земља. У тој земљи немар и корупција су толико узели маха да је у једном дану страдало шеснаесторо људи и једно нерођено дете у стомаку. У мору свеопште апатије, почео је да дува ветар правде оличен у младима као последњим неанестезираним и непоткупљеним делом друштва. Можда бих овај текст требао да наставим у овом тону јер се господа хришћанска из врха СПЦ понашају као да је у питању бајка а не суморна стварност. Како не бих улазио у све детаље интелектуалне манипулације дежурних духовника који су своје и властољубље и апатију својих надређених покушали да прикрију и/или поткрепе на најразличитије могуће начине, осврнуо бих се на најчешћи аргумент хришћанског „потчињавања“ властима. У преводу, све што се дешава у држави, па макар због тога страдао и наш ближњи, правдаћемо чувеним „ћесару ћесарево“. Нас то не треба да се тиче или како епископ Сергије поручује „гледајмо своја посла“. Да ли нас јеванђеље и свети оци уче да сваку хришћанску поуку узимамо механички и без ...