СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да се пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад, колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божије не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан. Дозвољава му само толико да нас куша колико допусти Он који је вођа душе наше.

"Ако се старамо да одесечемо своје страсти,  онда је пустиња тамо где се налазимо.''   Старац Пајсије Пустиња... Усамљеност... Мир... Кораци, наизглед бесциљни, налазе виши Смисао, невидљив људима чији поглед замагљује гужва у саобраћају, а слух гуши звоњава телефона. Ту, далеко од света, одбацивши све што је пролазно, монах се посветио тражењу Истине. Сунце, киша, ветар, снег, не ометају његове кораке. Његов Мир не могу да наруше спољашње олује, јер је он на већим висинама од овог света.

Колумбија - држава чије име се са ове стране Атлантика помиње у негативној конотацији. Прва асоцијација на ову јужноамеричку државу је Пабло Ескобар, озлоглашени нарко-бос. Анархија, кокаин, убиства, нарко картели, несигурност најчешће су прве асоцијације када се говори о колумбијском друштву. У овој држави већ 68 година траје грађански рат између десничарске владе и левичарских побуњеника. На улицама се води приватни рат нарко картела, који односи огроман број младих живота. Периферија и предграђа великих градова одликују се тешким сиромаштвом, па је управо кокаин често једини извор прихода. Осим наркотика, један од ретких начина младих људи да опстану је бављење спортовима, најчешће фудбалом, као бег од окрутне колумбијске реалности.