Пређи на главни садржај

Срб је Христов, радује се смрти

Београд попут Јерусалима, има своју Вија Долороса (Пут суза) којом су, као Христос на путу ка Голготи, вековима корачали мученици и свеци. Ова каменита стаза, махом заборављена, водила је преко калемегданске тврђаве, затим вијугавом стазом поред цркве Ружице и Капеле Свете Петке до Доњег града и обале Дунава. Први београдски (сингидонски) мученици пострадали већ 314. године, били су свети Ермил и Стратоник.  Истим путем, пре тачно 200 година, прошли су и свети новомученици игуман Пајсије и ђакон Авакум, којих се данас молитвено сећамо.

Током Хаџи-Проданове буне 1814., која је на крају, довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се не свете преживелим устаницима. Међутим, после гушења побуне, Турци су похватали око 300 виђенијих Срба. Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су пребачени у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, набили на колац за пример непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога дошао је ред на игумана Генадија, његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума.
Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у Ислам и да тако сачувају свој живот. У страху, игуман Генадије постаде Мула Салија, а његов син Стојан постаде Реџеп. Пребодобни Авакум, то је одбио.

Од тврђаве, до простора око Народног позоришта где се налазила Стамбол капија подно које су се извршавала погубљења, под шибама и увредама, свети Авакум на леђима је уместо крста носио колац на коме ће страдати. Кад му је пришла мајка, и с плачем молила да се потурчи како би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на млеку ти хвала, ал' не хвала на твоме савету. Нема вере боље од хришћанске! Ко се боји Бога Истинога, нe боји се људи ни демона. Срб је Христов, радује се смрти."
По народном предању, када Турци видеше да ни мајчине сузе не помажу, сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Одговора свети Авакум: "Умиру ли Турци некад?", па када су му потврдно одговорили, он је додао: "Благо томе ко раније умре, омање је муке и греха!"

Запамтите, то се десило пре само 200 година! Колико смо у миру потпали под туђи утицај за само пар генерација?  Колико као народ знамо о херојском подвигу наших отаца? Колико своју децу учимо о јуначким делима наших мученика?  Имамо историју, и људе којим треба да се дичимо, и зато је на свима нама, да се лоша традиција промени.

Тропар (глас 4):
Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.