Пролећни дан, дугарица и ја пешачимо по не тако благом пролећном сунцу до манастира Лелић. Успут, наравно, свратили смо до манастира Ћелије. Након што смо се поклонили Авиним моштима и помолили се, сели смо у манастирску порту да одморимо и упијемо мало благодати са овог светог места. Након што је потпуно утихнула галама коју су производила деца којима су Ћелије биле једна од локација на екскурзији, завладала је тишина. Монахиње су се већ биле повукле, а у порти смо остали само другарица и ја. утонули свако у своје мисли, скоро да и нисмо разговарали. У тим моментима, осећао се у ваздуху натприродни Мир. Као да се све поклопило и радило у службу испољвања Божанског Мира, и прелепа манастирска порта чија вегетација се полако буди, река, шуме у даљини, благи поветарац... Потпуни Мир! Не знам колико је трајало све то, док другарица није рекла оно што сам и ја осећао а она формулисала: -Овај Мир се осећа толико јако да почиње да смета овом мом немиру који осећам изнутра .