СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Материјално богатство није само по себи зло, али често је узрок многих зала. И сам Христос је кроз више прича упозоравао на погубно дејство земног богатства за душу. Посвећивање стицању материјалног не мора да потиче из зле намере, али управо се ту и крије варљивост богатства. Осим угодности које носи са собом и која нас уљуљкава и слаби жељу за духовним, оно подстиче гордост и сујету. Није мало примера оних које је ''новац променио'', а мало је оних које је променио на боље. Стекавши богатство, поседе, имање, нижући пословне успехе и име у пословном свету, човек постаје горд, сматра себе вреднијим и значајнијим од осталих, мање имућних од њега. Његово једино мерило вредности тада постају новац и утицај, па се тако вековима, у свим временима и свим државама и друштвеним уређењима, понавља иста прича о богаташима који тлаче сиромашне. Да ли су они земљопоседници и зеленаши или власници корпорација и утицајни бизнисмени, однос таквих људи према ''нижима''

Пре неког времена у манастирском дворишту срео сам девојку, коју од раније познајем из свог града. Док није отишла у други град на факултет чешће смо се виђали, знао сам је као искрену Хришћанку и добру особу. Од почетка студирања срео сам је само једном, и жалила ми се на велики број обавеза које јој гуше слободно време. После тога се нисмо видели до сусрета у манастиру. Дошла је да јој се читају молитве за здравље. И без питања и објашњења знао сам од чега је болесна – стрес. Пренатрпала је себи обавезе, оптеретила се онолико колико није могла да издржи, а бриге због “неуспеха” мучиле су њену душу, што је оставило и физичке и духовне последице. Након разговора отишла је до храма, а мене оставила у размишљању.

Након што је јуна 1961. године магистрирао оријенталне језике, девет година након уласка у академски свет, Јуџин Роуз (касније отац Серафим) доноси за многе изненађујућу одлуку - напушта универзитет. Није желео да ради на докторату нити да тражи запослење на универзитету, које би, својим знањем и квалитетима, сигурно задобио. Оваква вест била је непријатно изненађење за околину која није разумела Јуџинове тежње, а пре свега за породицу, којој је у облику писма, уместо личним путем, саопштио разлоге одласка са универзитета. Након тога, Јуџин је радио слабо плаћене послове по ресторанима и кухињама, да би отплатио стан, а паралелно је радио на књизи коју је почео да пише непосредно по спознавању Православља. Успео је и у намери да отвори књижару у Сан Франциску са православном литературом коју је наручивао из Русије, да покрене часопис ''Православна реч'' у којем је радио на превођењу житија руских светитеља и новомученика на енглески језик, да би на крају откупио имањ

 „Јер Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосте ме. Када Господе то би, питаху праведници? Када Те видесмо Гладна и жедна и у тамници? Тада Спаситељ откри тајну. Када учинисте једноме од ове (моје) браће, то јест када учинисте једном човеку, сиромаху, ма ком човеку добро у име моје, ви уствари мени учинисте.“ (Мт. 25, 31-46) Данас се много говори о отуђењу, изолованости људи једних од других, које има и дубље последице по људску душу. Много пута се говорило и да је то последица модерног начина живота, вишка обавеза, мањка слободног времена... Ипак, и ова појава има корен у суштинском проблему данашње цивилизације, а то је отпадање од Бога и јеванђелских врлина и поука. Тако је модерно време у заборав гурнуло једну дивну традиционалну врлину, која је у свом корену сама суштина хришћанског учења - гостољубивост.

Биографија Клауса Кенета је невероватна. Ретки су они који се могу похвалити таквом прошлошћу, ширином и искуством које је стекао у својим путовањима у потрази за Истином. Рођен је крајем Другог светског рата. Са 12 година постаје вођа локалне банде а такође био је припадник и чувеног Бадер мајнхофа. Пре одласка на пут око света, слободу и испуњење тражи у хипи култури. Ипак, највећа искушења тек су га чекала.   Окусивши скоро све религије и философије – од Ислама, Будизма, Хиндуизма – у потрази за истинском духовношћу, своје место коначно проналази у Православљу о чему сведочи у својој књизи „Кроз њиве глади до хлеба живота“. Део тога, испричао нам је на предавању у Цркви Светог Марка у Београду (16.10.2018.), чији запис преносимо са његовим допуштењем.

Јутро. Вожња градским превозом. Седевши близу, пажњу ми окупира дечак који се током вожње играо са мајком. Добро знана дечија игра-песмица, коју од дети њ ства нисам чуо. Слатки дечији глас разиграно и у ритму је изговарао: Куц куц. Ко је? Ђаво с неба. Шта вам треба? Једно јаје. Које боје? Мама је смишљала боју...

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.

"Читаве генерације проводе животе на пословима које мрзе, само да би купили ствари које им заиста нису потребне." Борилачки клуб – Чак Поланик

У временима пре раскола, британска острва дала су Цркви много великих мученика и подвижника. О некима од њих писали смо у тексту посвећеном великом ирском подвижнику Светом Патрику, али још један од оних који су се истакли мучеништвом за Христа у вековима гоњења Цркве, а чије је житије мало познато на овим просторима је Свети Албан. Његова однос према прогонитељима и сама мученичка смрт најбољи су показатељ како се један Хришћанин бори против непријатеља Цркве и како Истина на крају увек засија и обасја оне који то желе. Ово је његово житије, које је у књизи ''Црквена историја народа Англа'' записао свети Беда, још један велики енглески светитељ чија дела тек почињу да се преводе на Истоку, а која нам много говоре о Цркви на Острву пре раскола.

Свакодневница Она је – чврста непробудност. Вечна брига. Тешка чама. Непрестана бука, повремено прекинута следећом недаћом. И рђаво расположење! А понедељак је – пралик баналности. Да, у том случају ствар са животом стоји рђаво! Али, не треба бацати кривицу за то на ''живот''. Теби недостаје вештина живљења; било би глупо очекивати да ће ти живот организовати свечане пријеме. Зато твори сам, и преображавај се, иначе ће те свакодневница савладати. А у животу нема веће срамоте него бити побеђен – и то не од великана, не од најсилнијег непријатеља, не од болести, већ од свакодневичног постојања. Дакле – живети је вештина!

"Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско." (Мт. 18, 2-4) Деца и светост су веома блиски. Невиност, поштење, искреност и чистота срца, који су нормални атрибути детињства, такође су и основни квалитети светих, било којих година.

Постоји мишљење међу одређеним православним верницима, али и неким духовницима, да је погрешно или беспотребно молити се за оне који свесно живе грешним животом. Наше је, како кажу, да онима који греше скренемо пажњу на последице греха, упутимо их на Јеванђеље, и ту наша делатност престаје. Главни аргумент онима који то тврде је то да Бог ништа не жели на силу, па ни људско спасење. Ако је неко решио да пропадне, ми то нашим молитвама не можемо да исправимо против његове воље, већ ћемо само бригом за њега погоршати своје стање. Овакво мишљење је погрешно и потпуно нехришћанско. Са хришћанске тачке гледишта, постоји више разлога зашто је, не само исправно, него и преко потребно молити се за ближње који су потпали под грех и кренули погрешним путем. 

Лаша Бордзикули (груз. ლაშა ბორძიკული ), успешни модел и некадашњи „мистер Грузије“, у јеку своје каријере одлучује да писту замену монашком келијом, добивши монашко име Бери Дионисије по Дионисију Ареопагиту.

24. маја се навршило две године од уснућа хиландарског старца Јустина. О сећању на њега нам говоре следећи редови оца Онуфрија Хиландарца

„Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. Одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно? О томе расуђује протојереј Аркадије Шатов

Рок музика као и људска природа, има своје лоше и добре стране. Чињеница је да су мегазвезде биле очаране ликом А. Кроулија (консултовати литературу „У лавиринтима таме - Од сајентологије до сатанизма“), и да је рок често база за поклонике окултног, међутим, не значи да је за то једино и резервисан. Са друге стране, рокенрол је више него било која друга модерна (контра)култура, кроз своје текстове инсистирао на изопачености света, и промоцији здравих вредности. Стога, рокенрол је израз, а начин и његова намена, зависиће искључиво од нас. Уколико говоримо о звуку, природно је да свако доба има своје вредности, свој звук и своје инструменте. Баш као што Цане каже: „рокенрол је популарна музика, музика нашег доба. Да сам рођен у Првом српском устанку био бих гуслар.“ Стога, све што чинимо, ако чинимо срцем и у славу Бога, Богу неће бити важно да ли је „тврђег“ или „мекшег“ звука. Епископ Јован (Ћулибрк), који је приредио „Песме изнад Истока и Запада“ (рокенрол обраде песама св. владике Ни

Како је могуће да Бог буде усамљен? Како то да Син Божији, у коме је сва Истина, може осетити тугу и жалост? Он је дошао да би нама показао живот вечни, да би својим страдањем искупио наше грехе - како онда то да у последњој молитви пред почетак страдања Христос пита Оца да ли је могуће да га ''ова чаша мимоиђе''?

Некада се ратови нису водили до истребљења, жртве су се поштовале, заробљени се није мучио, оборени се није дирао, уместо биолошког наоружања делио се мегдан, уместо алкохола и дроге војску је покретало чојство и јунаштво.

Света Марија Гатчинска је руска новомученица о којој се код нас, до скоро, ништа није знало. Њен живот и мученичка смрт представљају велику утеху свима који пате од очајања и депресије, а којих у овом времену није мало. Тако је ова светитељка постала позната по Русији и по целом православном свету управо као исцелитељка свих који пате од психичких болести и туге. Ово је прича о њеном животу али и о томе како су честице њених моштију стигле до наше земље и где се данас налазе.

У посрнулом свету, дека Добри био је пример не само Бугарској, већ читавом човечанству да ипак постоји нешто изнад нихилизма и егоцентризма, и да не постоји ништа веће од давања. За живота, у народу проглашен живим свецем, упокојио се у уторак 13. фебруара у својој 103. години.

У времену када „ цивилизованим “ друштвом доминирају антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли се заиста ради о искреној прослави љубави или комерцијалном помодарству? Као и већина датума, и овај је сведен на куповање скупих/подразумеваних поклона. Све супротно рачуна се као заосталост, неуспех. Од када су топла реч, мали гест љубави или одвојено време изашли из конкуренције? И када је наступио тренутак да се поклона сетимо само на одређени датум? Ни Спаситеља не прослављамо само на Божић/Васкрс, већ Га се сећамо и прослављамо свакога дана. Ипак, најстрашније, јесте да се Дан бесмислених реклама, извештачених изјава љубави и шаблон дарова изједнчава и тиме изругава са великом Тајном љубави – хришћанског брака.

Како је Свети мученик Мина одлучио исход чувене битке, о којој је снимљен и филм из 1969. The Battle of El Alamein. Вреди рећи да је Ромел, прозван „пустињска лисица“ због својих успеха на афричком фронту, до ове битке, носио титулу непобедивог.

Одрастао сам у породици где је комунизам узео свој данак . К ао дете нисам имао прилике да спознам ре ч Христову , већ се све сводило на рад , дисциплину и новац. Како сам одрастао , у породици су кренуле сва ђ е изме ђу оца и мајке . К ад сам имао 4 године развели су се , и ту је био по ч етак моје депресије . Г одинама сам плакао за то ш то отац не ж иви ви ш е са нама и ш то у мојој породици нема љубави. 

Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испупили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовио има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаинм обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпупом јединству вере са њим.

У времену свеопштег етикетирања, у коме верници Ђавола своје противнике означавају као Ђаволе, украдена је из наше свакодневнице, наших снова и традиције и једна боја. Отмица, највећа после отмице Сабињанки, а сигурно много значајнија од ње, јер кроз њу нам краду нови варвари Европе и наш вид, наша чула, спремност на аскезу и жртву. Све нове и нове забране уједињеног бесмисла "Европске заједнице" полако задиру све дубље у нашу интиму, одређујући нам  јеловник, музику, лектиру, моду, жеље… једном речју, стварају од нас добро камуфлиране роботе без своје личности и без своје заједнице. У овим инкубаторима нових подљуди једног хипнотичког поретка нема места низашта заиста усправно и херојско, низакакво самоодрицање, а нарочито не ако је реч о повратку Традицији. Украли су нам црну боју, боју монашких униформи ратника Христове вере, боју соколових крила, боју туге мајчине и суза младих удовица, боју победе над самим собом и самурајске спремности косовских витезова на победу д

У времену утрнулом од сталног сјаја дигиталних уређаја и отровне вакцинације равнодушношћу, духовно подручје је постало уточиште за оне који теже да се ишчупају из блата ништавила и изопачености. Ипак, хипнотисани нашом потрошачком културом и њеним ђаволским потомком- самозадовољством, неки који траже излаз остају заробљени окрећући се облицима духовности који обожавају сопство (себе). Стога, духовно подручје се може свести на још једнан облик забаве или, у најбољем случају- дрогу за добро расположење која задовољава нашу жељу за осећајем у бледом и утрнулом свету. Духовност је постала игралиште ума које човек може да дозове кад год се спусти на простирку за јогу или се упусти у спокојну шетњу плажом. У овој „духовној кафетерији“, модеран човек пролазећи овде узима кашичицу источњачке медитације, шок од хорор филма, мало читања тарот карата, и све то зачињено лепим цитатима са друштвених мрежа.