СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испупили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовио има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаинм обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпупом јединству вере са њим.

У времену свеопштег етикетирања, у коме верници Ђавола своје противнике означавају као Ђаволе, украдена је из наше свакодневнице, наших снова и традиције и једна боја. Отмица, највећа после отмице Сабињанки, а сигурно много значајнија од ње, јер кроз њу нам краду нови варвари Европе и наш вид, наша чула, спремност на аскезу и жртву. Све нове и нове забране уједињеног бесмисла "Европске заједнице" полако задиру све дубље у нашу интиму, одређујући нам  јеловник, музику, лектиру, моду, жеље… једном речју, стварају од нас добро камуфлиране роботе без своје личности и без своје заједнице. У овим инкубаторима нових подљуди једног хипнотичког поретка нема места низашта заиста усправно и херојско, низакакво самоодрицање, а нарочито не ако је реч о повратку Традицији. Украли су нам црну боју, боју монашких униформи ратника Христове вере, боју соколових крила, боју туге мајчине и суза младих удовица, боју победе над самим собом и самурајске спремности косовских витезова на победу д

У времену утрнулом од сталног сјаја дигиталних уређаја и отровне вакцинације равнодушношћу, духовно подручје је постало уточиште за оне који теже да се ишчупају из блата ништавила и изопачености. Ипак, хипнотисани нашом потрошачком културом и њеним ђаволским потомком- самозадовољством, неки који траже излаз остају заробљени окрећући се облицима духовности који обожавају сопство (себе). Стога, духовно подручје се може свести на још једнан облик забаве или, у најбољем случају- дрогу за добро расположење која задовољава нашу жељу за осећајем у бледом и утрнулом свету. Духовност је постала игралиште ума које човек може да дозове кад год се спусти на простирку за јогу или се упусти у спокојну шетњу плажом. У овој „духовној кафетерији“, модеран човек пролазећи овде узима кашичицу источњачке медитације, шок од хорор филма, мало читања тарот карата, и све то зачињено лепим цитатима са друштвених мрежа.