СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Поводом избора који се у Црној Гори одржавају у недељу 30. августа, Митрополит Амфилохије обратио се верном народу СПЦ Великогоспојинском посланицом , у којој је позвао све који припадају Цркви да изађу на изборе и гласају против садашње власти. Овај потез не представља стајање Цркве уз неку партију. Ово је одбрана Цркве од тога да постане слуга партије, тачније слуга једне партократске државе и идеологије које је усмерена ка уништењу Цркве. У таквим ситуацијама, свако посматрање са стране, задржавање неутралног става - једнако је прећутном одобравању злочина. А злочин је један од највећих прогона хришћана у модерном добу! Било би лицемерно од стране било кога ко се осећа хришћанином, прославља и помиње светле примере мучеништва из доба прогона Цркве кроз векове и на различитим подручјима, да остане слеп на прогон Цркве данас, ту, у нашој близини!

Вера, Нада, Љубав, три свеописујуће речи од којих је љубав највећа. Јер Бог и јесте љубав. Због вештачких и магичних слика (противних светим иконама прим. прир.) са којима се модерни апатични човек сусреће, веома је тешко општити са Творцем. Он чак и не жели да чује реч Бог . А и када је чује, помисли на телевизију (савремено божанство) и њене проповеднике.  Данашње антихришћанско доба испира човеков ум, јер то је оно што и сам Лукави жели. Ми пак треба да будемо деца апокалипсе и весници победе Христове над АнтиХристом . Страдање за Христа садржи сву пуноту таквих врлина као што је чврста вера, непоколебљива храброст, смирење и покајање. А иконе Божје су прозори Раја кроз које видимо Бога. Ова прича је сведочанство како је Милост Божија, мени, недостојном слузи, отшкринула те прозоре.

Деца без детињства, из разведених бракова, од родитеља алкохоличара, тучена и силована, сирочад, бескућници, млади без младости, „неприлагођени“, хероји улице голубијег срца, деца самоубице, девојчице које се још играју луткама, проститутке и малолетне мајке које проституцијом издржавају своје новорођенче, деца интелектуалаца и бизнисмена, наркомани и алкохоличари, очајници из елитних школа и квартова... – а свугде, из свег тог ужаса, избија стално један исти вапај: „Празни простори, зашто живимо?“ (Empty spaces what are we living for?), ми који смо „пуни Ничега“ (full of Nothing) у свету Ничега (world of Nothing); и увек једна иста Чежња: ја сам онај „који жели да живи заувек“ (who wants to live forever),   јер „Бог зна колико желим да се ослободим“ (God knows, I want to break free) од свег тог Апсурда. О, када би само сви они милиони младих широм света, који су певали и певају истоимене и сличне песме као химне своје, свесне или несвесне, чежње, знали колико Бог Живи жели да се Њ

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.