28. децембар 2014.

''Желесмо слободу, постадосмо робови''

Боже,
згрешисмо, залутасмо, пострадасмо.
Желесмо слободу, постадосмо робови.
Тражили смо висине, сурвани бисмо на дно.
Очи наше искаше светлост, обави нас тама.

Имасмо силу велику, дарове многе, умове бритке,
прелепа лица, гласове звонке, косе неговане, дуге.
Имасмо речи смеле, почесто дрске, манире фине.
Али понајвише носисмо ране, туге и боли,
којих ни сами најчешће не бисмо свесни.

А све љубави ради
Коју тражисмо свуда.
Само не у Теби,
Само не у Теби.

Исусе, туго моја,
Исусе, младости моја,
једина радости моја,
опрости.

Сваком од нас, Бог је даровао одређене таленте, некоме мање-некоме више. Они који имају посебно надахнуће, таленат јачи од осталих, свет је назвао уметницима. 
Још је Његош говорио да се Бог најбоље открива кроз душу песника. Највећи мистици често су се изражавали у уметничким формама. Шта тек рећи о Давидовим Псалмима, да ли је неко на лепши начин прославио Бога? Уметничко надахнуће дато је, дакле, како би остале који га немају, на тај начин просветлили и приближили Божаском. Немачки философ Хегел сматрао је да постоје три начина на које се Апсолутни Дух манифестује: уметност, религија и философија. Нажалост, савремени свет медиокритета, медија, зараде и маркетинга философију је свео на мртву науку којом се баве беспосличари, религију на фолклор, а уметност на кич и шунд која ће служити само ради забаве.

Оне које оваква ''уметност'' није задовољила, који су од ње желели нешто више од забаве, турских мелоса, испразних текстова, представљају – контракултуру. Та контракултура оличена у рок култури, представља одговор празнини, комерцијализацији и затупљености (не)културе. Постоје многи који су цео свој живот посветили овом уметничком правцу, суочени са не разумевањем околине али и са борбом у себи. Нажалост, уметнички дар многи од представника ове контракултуре искористили су у погрешном смеру. Празнина коју су имали у себи ипак није могла да се попуни само уметношћу, јер Онога Кога су тражили, кренули су да траже на погрешне начине. ''Желесмо слободу, постадосмо робови''.

Један од примера за то јесте сигурно једна од најутицајнијих рок група са ових простора, Екатарина Велика (ЕКВ). У маси великих уметника и музичара са краја прошлог века, истакли су се својом истрајношћу, специфичним текстовима и стилом. Још једна ствар карактерише ЕКВ – сви њени чланови данас нису живи. Живот посвећен нечем узвишеном – уметности, завршен је нечим најнижим – наркоманијом. Најбољи сведок ове талентоване и специфичне генерације уметника, јесте монах Арсеније (Јовановић), писац књиге ''Бог и рокенрол''. Ево шта у књизи говори о члановима овог бенда, и својим великим пријатељима:
''Веома поучан пример је оно што се догодило са члановима познате рок групе „Екатерина Велика“, коју су обожавале стотине хиљада младих широм целе ондашње Југославије. Први је од хероина врло млад умро Ивица звани Вд, вероватно најталентованији и најбољи бубњар кога је Београд икада имао. Тај је тако добро владао ритмом, да је могао да наступа као солиста на удараљкама или као пуноправни члан филхармоније. Био је добра душа али тешки роб опијата. Затим је отишао и вођа групе Милан Младеновић, гитариста, певач и веома надарен композитор. Он није био типичан наркоман, али је ипак конзумирао доста тога отровног и из непознатих разлога добије рак на панкреасу, иако млад човек и угаси се за два месеца. Трећи на реду био је басиста и певач, Бојан Печар, мој близак пријатељ из младости. Дуго времена забављао се са Миром Мијатовић и пре „Катарине“ имао групу „Талас“ у којој је Мира била певачица и са којом је заједничким снагама рушио своје здравље. Он је завршио у Лондону, где је покушао да престане да узима хероин, али прекасно. Организам му је био тако пропао да није могао више да контролише нужду, па је често то све без осећаја вршио под себе, било да је лежао у кревету или седео обучен за столом. Једна наша заједничка познаница, из Лондона, примила га је у свој стан и бринула о њему сво то време. Дешавало се да је морала да га пере, онако упогањеног и у смраду, као мало дете или сенилног старца. У Србију се вратио на сопствену сахрану у мртвачком сандуку. После свих преминула је клавијатуриста, Маргита Стефановић, чувена фатална „Маги“, четврти члан групе. Девојка из добре куће, школовани пијаниста и свршени архитекта, за којом су чезнули многи младићи, а она је бирала, узимала и одбацивала кога је хтела. Била је позната по свом промискуитетном и блудном животу. Сећам се, док су били у пуном напону своје популарности, једна наша пријатељица је правила жур за своју славу и на тој несрећној „слави“, коју данас никако не бих могао назвати тим именом, она је, са једним познатим младим глумцем и певачем, починила срамно дело у дуплим улазним вратима стана. Чудно је како се тада није отворила земља да их обоје прогута и сам Светац са огњеним мачем, чији се спомен тога дана славио. Маргита је на крају толико пропала да је сва била отечена од наркотика, лекова и алкохола, скоро сви зуби су јој поиспадали, њена прелепа, дуга и тамна коса се проредила, тако да је постала права ругоба од које су сви, у тузи и непријатности, зазирали и бежали. У једном моменту је пре пар година успела мало да се тргне. Ставила је вештачке зубе и она поднадулост је донекле спласла. Но, када би започела разговор са неким, она виспрена и бистра интелектуалка, сада би нагло губила ток мисли и једноставно би заћутала усред разговора не знајући где је стала. Или би одједном почела да прича нешто потпуно неповезано са темом и тако стварала мучну ситуацију и себи и свом саговорнику. На крају је оболела и од епилепсије.''

Ето примера како завршавају они који озарени својом славом, забораве на речи и заповести Онога који им је тај таленат и славу подарио. Треба увек истицати квалитет музике коју је, не само овај бенд, стварао, али треба упозорити и на ову страну рокенрола. Не да би вређали ствараоце, или унижавали њихово дело, већ да би друге упозорили и на мрачне стране коју ова уметност нуди. Знајући из личног искуства доста младих људи посвећених рокенролу, њихову доброту, посвећеност, веру у трагању за смислом и искреност у борби за праве вредности, управо због тога пишем ове редове. Посвећени су управо њима, у нади да ће својим уметничким стваралаштвом надмашити своје узоре, али исто тако да их неће пратити у њиховим странпутицама.

1 коментар: