07. јул 2015.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине. У ствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

"Брате, како си ти Кинез, прихватио православно монаштво а долазиш из такве велике културне традиције, да ли си био будиста?"

- "Да, наравно, био сам будиста."

"Чиме те је поразило Хришћанство?"

-"Божанственим дружењем!"

"Извините"?

"Да, да, оче, хахаха!", насмејао се.

"У Будизму, мој оче, ти си веома, веома сам. Нема Бога. Твоја цела борба је са самим собом. Ти си сам са собом, са својим егом. Ти си потпуно сам на том путу. Велика усамљеност оче. Али овде имате асистента, пратиоца и колегу-путника у Богу. Нисте сами. Имате некога ко вас воли, ко брине о вама. Он брине чак и ако га не разумете. Ви разговарате са Њим. Ти Му кажеш како се осећаш, чему се надаш - постоји та веза. Ви нисте сами у тешким борбама живота и духовног савршенства.

Схватио сам те ствари у данима када ме је тешка хладноћа везала за кревет. Ниједан лекар није могао да нађе узрок томе. Клиничка слика је била јасна, барем лекари нису могли да виде ништа. Бол је био неподношљив и није било апсолутно никаквог лека да бол заустави. Променио сам три различита лека за болове али и даље бол није попуштао.

У то време сам добио вест да је мој стриц, чије име носим, имао напредни облик рака грла. Имао је ларигектомију. То је био резултат хроничног пијења алкохола и пушења. Генерално живео је лошим животом, неквалитетно.

Онда сам осетио нешто. Бивши будиста а сада хришћанин, монах на Светој Гори ми је рекао да треба да имам Бога са киме могу разговарати, доживети и осетити некога поред себе, Који те саслуша.

Ја не знам да ли је то погрешно или исправно. Знам само да је то дубока потреба за човеком. Ово је доказано самим животом. Чак и они будисти, који су из нонтеистичке религије, створене од разних божанства, чак и из снова језика и светова, имају потребу да се обрате некоме, нечему, некоме изван и ван себе, чак и ако је то сањалачки. Поред тога, реалност и истина је нешто веома релевантно и увек ће остати тако. То је загонетка, мистерија."

Ово ме је подсетило на речи светог Григорија Богослова, који је имао осетљиву и меланхоличну природу, када каже: "Када нисте добро, или се тако осећате, говорите, говорите чак и ако је ветру."

О. Ливио

Нема коментара:

Постави коментар