Филм „Викинг“ прати успон Св. равноапостолног кнеза Владимира, и објашњава како је Русија постала православна држава. Руска „Игра престола“ (како на први мах делује), привукла је духовности многе младе који су појурили у биоскопе након ефектног трејлера, иако је изгледало да ће духовност бити тек споредан део филма. Издвојио бих посебно како је на прави начин приказано дивљаштво и окултизам словенских паганских племена, контра данашњој представи неопаганизма у словенским земљама као каквог „древног“ и „узвишеног“ цивилизацијског наслеђа. У филму је такође на сјајан начин приказана Света тајна исповести, али и неустрашивост хришћана и учење да смрти нема („смерти нет“).
Јуродиви монах долази у нову братију и бива сумњив и неповерљив игуману због свог подвижништва. У филму „Монах и демон“ су приказана многа искушења живота у манастиру и идеологија и лукавства палих анђела којима данас многи робују. Главну улогу, монаха Ивана, тумачи Тимофеј Трибунцев, познат из руског ремекдела „Острво“ где глуми младог Анатолија, али и из новијег остварења „Легенда о Коловрату“ где у ништа мање јуродивом стилу игра Знахара. Филм обилује хумором, и у први план ставља покајање којем чак и кушач бива подвргнут.
Филм заснован на истинитој причи „Случај за Христа“ је прича о новинару, истражитељу и атеисти који покушава да обори веродостојност Васкрсења, те постојања Бога. Ако изузмемо да се ради о протестантима, с обзиром на поднебље ове приче, видећете предивну причу о преобраћењу, праштању и љубави. Посебно је маестрално одговорено на тезе антитеистичке идеологије којим се оповргава хришћанска вера.
Управо оваквим радовима – иначе наше горе листа, ауторке Јелене Поповић – седма уметност може да оправда своје звање, јер не преображава само њене учеснике (глумце), већ и самог гледаоца који такође постаје учесник (без 3D наочара и осталих анти-филмских помагала). Већ после десетак минута, схватате да филм одише истински духовном атмосфером, али не оном усиљеном, која треба да вас убеди да је филм „религијске“ природе, већ оном правом, као да гледате документарни а не играни филм. Лик главног глумца сведочи као да се заиста ради о егинском (про)светитељу. Ако на то додамо богатство сценографије, оличено у аскетској грађи монаха и монахиња на платну, до дугих коса и брада пуштених за ову прилику, видећемо истинску посвећеност сваком детаљу. Јер књигу чине и корице! Сам филм веома држи пажњу, непуних два сата заиста брзо протичу. Оно што је још важније, филм чврсто стоји насупрот свим трендовима брзе и јефтине забаве. Учећи нас љубави према човеку, коју данас слабо или нимало не познајемо као генерација (од којих сам први ја), смирењу пред невољама и опросту према онима који нас мрзе и прогоне.
Трејлер: https://youtu.be/KcgnbVlQ7Tc
ЦРНА ГОРА: ПОДЕЉЕНА ЗЕМЉА (2021)
Остварење Бориса Малагурског академски у сат и по времена преслишава историју Црне Горе. Ефектан и енергичан сажетак успокојио би и оне најлењивије када је реч о упознавању са прошлошћу. Али овај филм не говори само о повести, већ још важније, говори о нашој садашњости, нефалсификованој, онаквој каква заиста јесте. Зато се најпре дотиче светаца који пореклом долазе са предела Црне Горе, попут Светог Јована Владимира, иначе најстаријег српског светитеља. Ово нам неодољиво скреће пажњу колико су богата и инспиративна житија наших светаца, о којима би могли да се сниме засебни филмови. Такође, за све оне неправославне који су широм света имали прилику да погледају филм, ово остварење је својеврсно мисионарско штиво које људе упознаје вредностима православља, животима светих, моштима... Преко историје, у којој се не заобилази ни критика тоталитарних идеологија на овим просторима, најпре фашизма и комунизма које и данас, свака на свој начин, трују нашу генерацију, долази се до последњих догађаја у којима је црногорски режим покушао да приватизује црквену имовину. Управо ти догађаји, о којима приповеда Малагурски, а на које је цивилизовани свет ћутао, покренули су такав бунт у народу, који се после деценија страха вратио достојанству. Та духовна револуција у Црној Гори јесте дефиниција последње истинске побуне, која како сами аутори сведоче „нема политичких или етничких одлика“. Не дамо светиње!
Цео филм: https://youtu.be/Kxw7uhukgUA
ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА (2021)
Веома смо радосни да смо исправили неправду и немар пре свега према себи и да смо после деценија ћутања и самопорицања смогли снаге, мудрости и средстава да снимимо достојан филм о највећем страдању нашег народа. Врло је важно нагласити– средстава, ако узмемо у обзир богатство фотографије и костимографије који играју пресудну улогу у било којем визуелном пројекту. И ту најпре треба похвалити (одликовати?) сву екипу који су на било који начин учествовали. А онда наравно и наше глумце, који су први на искушењима губитка репутације „космополите“ и учествовања у пројектима против сопственог народа зарад Јудиних тридесет сребрњака.
Оно што пак на мене оставља најјачи утисак јесте доза православне духовности у филму, без које, сложићемо се, технички је могла да се исприча прича о Јасеновцу. Сâм филм почиње тиме што у колони дечак објашњава да из нашег крста исходи и наше страдање. Јер у чему би се суштински разликовао народ који заједно на једном простору живи већ вековима? Можемо ли а не споменути тренутак када дављеник, натприродно препливавши Саву, прво проверава да ли је дрвени крстић остао уз њега, и да том истом крсту благодари своје спасење. А ни крст није остао „нем“ на снимању: „Постоји сцена кад усташком заповеднику предајемо ствари које смо нашли код лешева, а ја међу лешевима пронађем дрвени крст. Сцена је требало да се одвија тако да ја њему дам крст, а он га баци на мене и онда рез. Међутим, кад је колега то урадио, крст се залепио за моје груди. Само сам се окренуо и ставио га у џеп. Kрст је касније проиграо кроз читав филм. Није то било у сценарију, него је ваљда нека виша сила.“ (Златан Видовић, тумачи Дариног оца)
У филму се појављује и Свети старац Вукашин са чувеним речима: „само ти сине ради свој посао“, са нешто умеренијом и мање бруталном судбином (што је генерални утисак целог остварења). Ако изузмемо духовну димензију филма, можда највећи утисак оставља сцена у којој Хрватица спашава српско дете из логорашке колоне. Припаднике народа који су нам починили таква зверства ипак не изједначавамо, напротив, показујемо да злочинци имају своја имена а не национални префикс. Има ли игде таквог примера? Таквом опросту не може да вас научи ниједна друга религија нити философија, до саме Љубави, Господа нашег Исуса Христа! На послетку, филм завршава стиховима Јеванђеља по Луки („Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи.“ Лк 20, 38) и говори о дубокој и духовној свести њених стваралаца. И зато им се дубоко поклањамо!
Нека би нас овај филм натерао да се замислимо колико заправо знамо о Јасеновцу, шта за нас представљају усташки логори и где је граница нашег заборава... У дубокој нади и жељи да ће овај филм трасирати пут подизању споменика и отварању музеја по угледу на оне којима су Јевреји запамтили своје мученике. И да Јасеновац коначно постане место масовнијег српског ходочашћа. Све друго било би заборав.
Трејлер: https://youtu.be/7RDs2Vuw_AQ
ОЛУЈА (2023)
После скоро 30 година од егзодуса српског народа из Крајине, снимљен је достојан филм који би не само памтио већ и подигао свест у народу о тим догађајима. Од одличне глуме, сценарија преко фотографије. Упечатљиво је да се у филму појављује мање позната глумачка екипа која је сјајно изнела цео пројекат. Да ли је то била жеља твораца или је овим познатијим колегама страдање сопственог народа било и сувише политички некоректно, остаће без одговора. Можда најупечатљивија је улога свештеника који тражећи брата близанца скида мантију и одлази на фронт. Међутим то је тек почетак приче која до самога краја остаје неизвесна. Најважније је да филм, упркос болној теми, не одише осећањем мржње према нашим џелатима, нити се цео хрватски народ изједначава са злочинцима. На послетку, цитирајући сјајног Јову Максића (тумачи лик Илије Мандарића), када га полицајац саветује да породицу потражи на Косову где су махом смештени избегли крајишници – „Па ђе ћу сад, са Косова на Косово?“ – не треба заборавити да поред Метохије имамо и наше Книнско Косово. И да када кажемо да је Косово Србија, мислимо и на оно Косово подно Книна.
Трејлер:
https://youtu.be/581ww0k0TDs
Коментари
Постави коментар