Пређи на главни садржај

Оче, благослови да се обесим

Пре више од десет година догодио се следећи догађај у нашој парохији. Тада сам био прислужитељ у олтару, служећи са оцем Анатолијем (Проскурином), настојатељем храма иконе Богородице Донске у граду Митишчи (северно од Москве).

Један човек му је пришао и рекао: „Оче, тежак ми је живот. Благословите да се обесим.“

Можете замислити очево изненађење. Међутим, отац Анатолиј га је саслушао до краја и објаснио му да је самоубиство страшан грех и да је људски живот непроцењив дар Божији. Али човек није хтео да чује за то и наставио је да наговара свештеника да му да благослов за самоубиство.

Тада је отац Анатолиј рекао: „У реду. Само, када се будеш бесио, кажи ово: ‘Господе, предајем Ти дух свој, а тело предајем вама демонима’.“

Зашто му је отац Анатолиј дао такав савет и шта је тачно у том тренутку предосећао – и даље је за мене мистерија. Али човек је био задовољан овим одговором и отишао је са јасним планом. Наравно, сада схватам да је отац Анатолиј несумњиво почео да се моли за тог несрећног човека. Јер отац, наравно, није могао дозволити да неко учини тако страшан грех који би уништио и душу тог човека и његову сопствену јер је преузео одговорност пред Богом за тог несрећника.

Али сада следи најзанимљивији део. Недуго после тога тај човек је дотрчао назад (буквално трчећи!), дрхтао као јесењи лист и, сав у забуни, почео да прича шта му се догодило након што је изашао из цркве где је разговарао са оцем Анатолијем:

„Дошао сам кући. Узео омчу. Попео се на столицу. Ставио омчу око врата и рекао дословно оно што сте ми рекли да кажем: ‘Господе, предајем Ти дух свој, а тело предајем вама демонима’. Када сам то изговорио осетио сам ледену хладноћу неких бића поред мене. То су били демони, и рекли су ми: ‘Шта ће нам твоје смрдљиво тело? Нама треба твоја душа’.“

Наравно, после тог откривења, несретни човек је збацио омчу са себе и дотрчао назад у цркву, оцу Анатолију. Не знам где је сада, али се надам да је све у реду. Бог га је тада спасао.

Ово се догодило почетком овог века. Године 2004. отац Анатолије се упокојио у Господу и сада се моли за нас пред престолом Свевишњег.


Извор: orthochristian.com

Превод: Смрт свету

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.