СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Пролећни дан, дугарица и ја пешачимо по не тако благом пролећном сунцу до манастира Лелић. Успут, наравно, свратили смо до манастира Ћелије. Након што смо се поклонили Авиним моштима и помолили се, сели смо у манастирску порту да одморимо и упијемо мало благодати са овог светог места. Након што је потпуно утихнула галама коју су производила деца којима су Ћелије биле једна од локација на екскурзији, завладала је тишина. Монахиње су се већ биле повукле, а у порти смо остали само другарица и ја. утонули свако у своје мисли, скоро да и нисмо разговарали. У тим моментима, осећао се у ваздуху натприродни Мир. Као да се све поклопило и радило у службу испољвања Божанског Мира, и прелепа манастирска порта чија вегетација се полако буди, река, шуме у даљини, благи поветарац... Потпуни Мир! Не знам колико је трајало све то, док другарица није рекла оно што сам и ја осећао а она формулисала: -Овај Мир се осећа толико јако да почиње да смета овом мом немиру који осећам изнутра .

Како је ђаво једном захтевао моје право ја да га пороби својим моћима, тако је и Бог очекивао од мене да му принесем свој егоизам, своје ја , како би могао да ми помогне, како би могао да ме исцели. „Ако неко дође мени и не омрзи (...) и живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик“ (Лк 14, 26-27), говорио је Господ Исус Христос. Зашто то упражњава тек неколико људи, и међу такозваним хришћанима?

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.

Хвалите Га уз бубањ и у хору... (Псалам 150) Некако је логичан след догађаја да један теолог и вероучитељ, чтец и ипођакон буде рукоположен у ђаконски а потом и у презвитерски чин. Ипак, оно што је посебно у овој причи јесте да се ради о човеку кога многи љубитељи рокенрола знају по његовом надимку – Буца. Милош Велимир звани Буца, био је један од најбољих бубњара наше земље.

Српски народ, нарочито у новијој историји, има обичај да себе проглашава за ''борце против ветрењача'', народ који је ''сам против свих'', кога неправедно мрзи читав свет, народ који страда и пати јер је неко негде тако одлучио. Овакав став, несумњиво, има утемељење у страдалној историји нашег народа, која је таква још од првог помена српског имена па до данашњих дана. Ипак, овакав став умео је да буде и искоришћен ради пропаганде оних који су од тих злочина према нашем народу лепо живели. Од последње деценије прошлог века, након пада комунизма и ''обнове'' националног осећаја код Срба, појачан је став да смо ''небески народ'', омражени од остатка света. Крилатице да нам ''не може нико ништа, јачи смо од судбине'' водиле су наш народ у још већа страдања, сиромаштва, глад, сукобе, поделе међу људима. За све то кривили смо друге, иако смо за много тога кривци били сами.

Од в аскрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи. Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешк ом смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех упр авља њихов им срце м . Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.

Ниједан грех није Христос силније изобличавао од лицемерја. Заиста, ниједан грех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човекове личности, као што то чини лицемерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човеком овладавају, лицемерје је увек свесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу.

Kако је Божији Промисао заправо уметност над уметностима! Само из тог разумског сагледавања, може се већ осетити тајна Божијег деловања. Како Он увек све прелепо уреди, тачно онако како треба у сваком моменту живота. У моментима кад се ''сложе коцкице'', кад све иде нестварно добро, Он то увек зачини неким искушењем, убаци нам у живот макар и најмањи проблем и потешкоћу. А онда, када нас муке потпуно обухвате, кад је само црнило око нас, тада тачно зна да убаци ону малу мрвицу светлости и радости за коју можемо да се ухватимо. Некад је прво, некад друго, а некад то расподели равномерно, све по Његовој савршеној процени.

Разговор са (у време интервјуа јерођаконом) јеромонахом Николајем Оном  о Јапанској Православној Цркви, његовим самурајским коренима, и о томе колико Јапанци уопште знају о П равослављу... Прошле године, имали смо част да га упознамо, приликом његовог боравка у Србији.

Просто, чудно је како људи спознају Истину. Неко је учен од малих ногу вери и Цркви, код некога је то само ствар традиције и обичаја, а некога су мука и искушења помогли да се обрати Богу. Ја сам био баш тај кога је мука натерала, који није знао куда ће, коме ни психијатар, ни лекови, па на крају ни родитељи нису могли помоћи да се избави из агоније и бесмисла. Ту почиње моја прича о љубави према Христу и Вечности.

Отац Харитон (Лукић) рођен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године, у селу Луковачка Река код Куршумлије, у радничко-сељачкој породици, са много деце, а на крштењу добио је име Радослав. Свој монашки пут је започео у манастиру Црна Река, код Рибарића, 1995. године.

Ретки су млади који у периоду адолесценције нису или немају проблем са страстима, пре свега блудом. Развој интернета незадрживо је поспешио ширење и прихватање порнографије. Пред вама је преписка између једног студента и јеромонаха Саватија (Бастовоја) која даје одговоре не само на тему порнографије и како се борити са истом, већ и хришћанског погледа на жену.

[Кликом на фотографију отварате албум.]

Андреј Строцев, православни хришћанин из Минска, студент мастер студија религиологије на Високој школи социјалних студија у Паризу (EHESS), на свом фејсбук профилу доноси потресно сведочанство о пожару у париској катедрали Пресвете Богородице.

„Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим  као страх од смрти.“  свети Владика Николај Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основни х људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван.

Јуче нам је стигла дивна вест из братске нам Румуније да је Савиндан једногласно изгласан за званични и законом признати празник. Тим поводом вреди подсетити на познате и мање познате везе између српског и румунског православног народа. Историја односа двеју нација почиње венчањем румунске принцезе Наталије за краља Милана Обреновића тј. принцезе Марије за Витешког краља (Александар I   Карађорђевић). Чак и пре тога, српски витезови су преко витешког Реда Змаја били повезани са устаницима у Влашкој, оличеним најпре у војводи Владу III Дракулу (Drăcul од румуснке речи за змаја) који је писцу Брему Стокеру послужио за романе о Дракули. Такође, Румунија није признала квази државу „Косово“, гласавши против само дан након самопроглашења 2008. године са 357 према 27 гласова. Но ван династичких и дипломатских односа, важнији су односи између двеју народа. За разлику од осталих мање или више блиских комшија, српски и румунски народ никада није ратовао, чак ни индиректно. У Балканским и Ве

Верни народ са свештенством и монаштвом, ноћас и јутрос је одбранио крстионицу код Тивта од безбожничког режима. И док је полиција ноћас кришом покушала да заузме простор око крстионице, иако је рушење најављено за 9 сати ујутру, верни народ их је сачекао свеноћним бденијем. Овакве немиле сцене јесу подсетник какво се зло надвило над нашим народом у Црној Гори, али и нада да ћемо живети и опстати.

Један од идеала модерног човека без икакве дилеме је - сигурност. Сигуран посао, сигурна плата, сигурно стамбено питање. Удобан живот, избегавање сваког проблема, непријатности, туге, свакако спадају под идеал сигурности, који је наметнут човеку данашњице као нешто чему треба тежити. Човек се тако труди да из свог живота избаци било какву неизвесност коју носи сутрашњица, јер му је наметнут страх од таквог осећаја. Против тога он се бори на једини начин који му је познат - стицањем! Сигуран посао, рачун у банци, стан, аутомобил... Све је ово потребно модерном човеку како би се осећао - сигурним!

Била су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она претходна нису била боља. Након завршене војне школе, п р омовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се дешавало, губио сам најбоље пријатеље.

Постоји прича да су у стомаку жене разговарали близанци. Један је верујући, други није. Један је упитао другога: “Да ли верујеш у живот после рођења?”

Погрешна представа о појединим појмовима у Хришћанству, попут греха, казне, спасења душе, може бити велика препрека ка разумевању суштине вере, те тако онима који нису у вери стварати одбојност према Хришћанству, а са друге стране, верницима изазивати тугу, очајање или стагнацију у духовном животу, поткрадајући тако све оне дивне плодове вере. Данас је, чини се, Хришћанство представљено као једна морална тамница која поробљава младог човека тешким оковима стриктних правила и забрана, бранећи му сваки вид забаве и уживања. Бог је представљен као тиранин који те чека на крају живота, како би ти оштро пресудио и за најмањи преступ и послао у пакао на вечне муке, а грех је све оно што делује забавно и примамљиво а Црква оштро забрањује. Kоме, дакле, треба такав Бог, таква Црква и такво оптерећење? Јасно је, никоме!

Недавно је кружио снимак обреновачких сатаниста који су изговарајући мантре жртвовали пса. Да ствар буде бизарнија, свој злодело преносили су уживо са свог фејсбук профила. Сећам се речи свог друга од пре пар година који је рекао да верује у Бога, али да ђаволи и слично не постоје. Морамо бити свесни да је Нечастиви данас веома запослен и присутан у разним формама ‒ нити оре нити копа, већ вреба своју прилику. Своје слуге најпре тражи међу лабилним и различито исфрустрираним особама. Као истинска антитеза томе, јесте отац Исаија из манастира Илиње, који брине о напуштеним животињама.

Често се данас може чути став да је хришћанско мучеништво ствар прошлости, да су приче о мученицима за Христа мистичне и романтичне легенде, и да тога у овим временима нема. Они који мало боље познају ситуацију склони су да ублаже ту тврдњу, за њих мучеништво постоји само на појединим, ратом захваћеним подручјима, или у диктаторским државама. Да ли је овакво размишљање тачно? Да ли у овим временима заиста нико не страда за Христа?

Ово је сведочанство једног Словенца, бившег римокатолика, о његовом спознавању православне вере и начина на који је до ње дошао. То је управо оно што је срж Православља –не теорија, ни обичаји или форма, већ искуство, доживљај Божијег присуства које потпуно преобрати остатак човековог живота.

У претпразништву Божића, и јеку црквене кризе у Украјини, милитанти Десног сектора организују акцију врбовања верујућих у новоформирану „Цркву Украјине“. Ово се може упоредити са било којим другим, како домаћим тако и страним, крајње десничарским и псеудо патриотским организацијама који су позвани да расправљају и „бране“ веру, а да не познају бар основе исте. Са друге стране ово је сјајан пример, како и на који начин им се треба одупрети.

„ Белопаланачка црква је доста суморно здање, ни у ком случају другачије од типичне, и углавном ружне, балканске богомоље. Улазећи у њу кроз ниску четвртасту порту, украшену покретним таблама на којима су портрети тугаљивих приказа светитеља и анђела у византијском стилу, неопходно је да одмах на почетку напипате правац, пошто је главни део цркве у мраку. Само црвена, као крв, пригушена светлост указује са бројних њишућих лампи иза позлаћеног паравана иконостаса где се брод завршава, а светилиште почиње. Али, када се очи навикну на овакву тмину, могу се уочити слаби одрази сребрних икона које представљају нашег Господа, Пресвету Девицу Мајку и свеце, који висе са иконостаса...

Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу. Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати. Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго? То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа. Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности.

Овај догађај догодио се у шестом веку након Христовог Рођења у Палестини. Записао га је свети Јован Мосх између много других приповести и изрека православних монаха које је чуо својим ушима.