„И не могу да кажем да не жалим да опет све исто бих, на многе ствари не бих ни да помислим а камоли да их поновим.“ – Горибор, Хоћу да живим Чини се да је у нашем времену Црква препуна „блудних синова“, што није необично знајући околности у којима смо живели и чињеницу да и поред све традиције ми суштински нисмо црквен народ. Са падом безбожничке комунистичке диктатуре, а данас са доступношћу информација, повећава се број људи који након лутања и скретања проналазе себе у окриљу Цркве. Ово је, наравно, ствар која радује. Ипак, приметно је да причу о блудном сину велики број људи доживљава парцијално. Данас као да је пренаглашен елемент Божије милости при синовљевом повратку у дом, а као да се заборавља елемент синовљевог покајања. Тако се одлази у огромне дубине тумачења момента када отац шири руке, радује се, коље јагње, чак се тумаче и „они“ који би у нашем окружењу требало да буду други син, али као да се заборавља да се оде у дубину покајања. Формира се утисак да је довољно