Пређи на главни садржај

Јеси ли ти заиста блудни син?

„И не могу да кажем да не жалим
да опет све исто бих,
на многе ствари не бих
ни да помислим
а камоли да их поновим.“
– Горибор, Хоћу да живим

Чини се да је у нашем времену Црква препуна „блудних синова“, што није необично знајући околности у којима смо живели и чињеницу да и поред све традиције ми суштински нисмо црквен народ. Са падом безбожничке комунистичке диктатуре, а данас са доступношћу информација, повећава се број људи који након лутања и скретања проналазе себе у окриљу Цркве.

Ово је, наравно, ствар која радује. Ипак, приметно је да причу о блудном сину велики број људи доживљава парцијално. Данас као да је пренаглашен елемент Божије милости при синовљевом повратку у дом, а као да се заборавља елемент синовљевог покајања. Тако се одлази у огромне дубине тумачења момента када отац шири руке, радује се, коље јагње, чак се тумаче и „они“ који би у нашем окружењу требало да буду други син, али као да се заборавља да се оде у дубину покајања. Формира се утисак да је довољно „само“ пријавити се као блудни син, и као по дифолту ставља се прстен, облачи одело итд...

Можда је неопходно скренути пажњу да је и покајање у православној традицији јако дубок појам. Блудни син није (само) прича о очевој љубави, већ и прича о синовљевом покајању. А то је оно што ређе чујемо. Сви бисмо волели да непрекидно слушамо о томе како нас – шта год радили – Бог чека назад. И то је истина, али запитајмо се да ли ми то калкулишемо са Богом? Нека ме још мало, ушушканог у греху.

Зашто немамо снаге да признамо да је та очева љубав, она која нас поражава! То је она љубав која ти учини да те боли сопствено постојање, да би учинио све да не носиш ново одело и прстен, да се склони оно јагње са стола, да навучеш на себе врећу и одеш у њиву да одрадиш све оно што си претходних година пропустио? 

Данас у Цркви као да имамо поносне блудне синове! Као да је блудни син постао црквени имиџ, па се неретко са симпатијом прича о градовима из којих си се вратио, притом опет једино величајући Очево милосрђе. То сведочи само да нема истинског покајања, већ је све на нивоу позерства и самозаљубљености. Онај ко је истински осетио путовање блудног сина, ко је просипао са блудницама и јео у свињцу, неће вам са поносом причати о својим авантурама.

У контексту блудног сина, данас се често кроз Цркву пропагира једна (полу)истина – да нас Бог воли онакве какви јесмо. Али заборавља се још нешто – да Бога боли онакви какви јесмо! Да га наше самољубље жалости, да га поново распињемо китећи се својим фрустрацијама и величајући своје комплексе, украшавајући себе духовном трулежношћу. 

Осећај да смо повредили милостивог Оца мора да изазове у нама срамоту. Тај наш „стари човек“ који се вратио из далеког света, не сме да остане са нама ни у траговима! Са њим нема компромиса! „Греси моји стена су између мене и доброте твоје“, вапи молитвено свети Јефрем Сирин. „Но стена грехова мојих разара се сузама и скрушеношћу“. Уперимо зато оружје покајања – сузе – ка тој стени.

У супротном, Очева доброта која нас је примила назад у дом, опет ће остати са друге стране, и наша прича о њој неће бити живо искуство и осећај, већ празна прича. 

Нова времена доносе и размаженије генерације, а Црква као да снисходи њиховим слабостима. Све чешће се прича о љубави, милости Божијој, опроштају грехова, а све мање се говори о покајању, сећању на смрт, одрицању од своје воље, плачу, подвигу, жртви, страдању... Онај ко истински осети да је блудни син, неће вам се смешкати и раслабљивати вас са причом о милости Божијој, јер зна како додир Божије љубави пржи трулеж накупљен у духовно заосталој души. Неће вас уљуљкавати у причу како вас чека ваша столица него ће вам рећи да ноктима ријете земљу само да не изгубите поглед ка Оцу. 

Не дозволите да вам Божија реч постане повод за лењост и жалошћење Господа!

Закључимо опоменом једног од највећих покајника у историји Цркве, светог Јефрема Сирина:

„Колико сам пута полагао границе и подизао зидове између себе и греха. Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању.“

Јеси ли ти заиста блудни син?

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.