Јеси ли ти заиста блудни син?

„И не могу да кажем да не жалим
да опет све исто бих,
на многе ствари не бих
ни да помислим
а камоли да их поновим.“
– Горибор, Хоћу да живим

Чини се да је у нашем времену Црква препуна „блудних синова“, што није необично знајући околности у којима смо живели и чињеницу да и поред све традиције ми суштински нисмо црквен народ. Са падом безбожничке комунистичке диктатуре, а данас са доступношћу информација, повећава се број људи који након лутања и скретања проналазе себе у окриљу Цркве.

Ово је, наравно, ствар која радује. Ипак, приметно је да причу о блудном сину велики број људи доживљава парцијално. Данас као да је пренаглашен елемент Божије милости при синовљевом повратку у дом, а као да се заборавља елемент синовљевог покајања. Тако се одлази у огромне дубине тумачења момента када отац шири руке, радује се, коље јагње, чак се тумаче и „они“ који би у нашем окружењу требало да буду други син, али као да се заборавља да се оде у дубину покајања. Формира се утисак да је довољно „само“ пријавити се као блудни син, и као по дифолту ставља се прстен, облачи одело итд...

Можда је неопходно скренути пажњу да је и покајање у православној традицији јако дубок појам. Блудни син није (само) прича о очевој љубави, већ и прича о синовљевом покајању. А то је оно што ређе чујемо. Сви бисмо волели да непрекидно слушамо о томе како нас – шта год радили – Бог чека назад. И то је истина, али запитајмо се да ли ми то калкулишемо са Богом? Нека ме још мало, ушушканог у греху.

Зашто немамо снаге да признамо да је та очева љубав, она која нас поражава! То је она љубав која ти учини да те боли сопствено постојање, да би учинио све да не носиш ново одело и прстен, да се склони оно јагње са стола, да навучеш на себе врећу и одеш у њиву да одрадиш све оно што си претходних година пропустио? 

Данас у Цркви као да имамо поносне блудне синове! Као да је блудни син постао црквени имиџ, па се неретко са симпатијом прича о градовима из којих си се вратио, притом опет једино величајући Очево милосрђе. То сведочи само да нема истинског покајања, већ је све на нивоу позерства и самозаљубљености. Онај ко је истински осетио путовање блудног сина, ко је просипао са блудницама и јео у свињцу, неће вам са поносом причати о својим авантурама.

У контексту блудног сина, данас се често кроз Цркву пропагира једна (полу)истина – да нас Бог воли онакве какви јесмо. Али заборавља се још нешто – да Бога боли онакви какви јесмо! Да га наше самољубље жалости, да га поново распињемо китећи се својим фрустрацијама и величајући своје комплексе, украшавајући себе духовном трулежношћу. 

Осећај да смо повредили милостивог Оца мора да изазове у нама срамоту. Тај наш „стари човек“ који се вратио из далеког света, не сме да остане са нама ни у траговима! Са њим нема компромиса! „Греси моји стена су између мене и доброте твоје“, вапи молитвено свети Јефрем Сирин. „Но стена грехова мојих разара се сузама и скрушеношћу“. Уперимо зато оружје покајања – сузе – ка тој стени.

У супротном, Очева доброта која нас је примила назад у дом, опет ће остати са друге стране, и наша прича о њој неће бити живо искуство и осећај, већ празна прича. 

Нова времена доносе и размаженије генерације, а Црква као да снисходи њиховим слабостима. Све чешће се прича о љубави, милости Божијој, опроштају грехова, а све мање се говори о покајању, сећању на смрт, одрицању од своје воље, плачу, подвигу, жртви, страдању... Онај ко истински осети да је блудни син, неће вам се смешкати и раслабљивати вас са причом о милости Божијој, јер зна како додир Божије љубави пржи трулеж накупљен у духовно заосталој души. Неће вас уљуљкавати у причу како вас чека ваша столица него ће вам рећи да ноктима ријете земљу само да не изгубите поглед ка Оцу. 

Не дозволите да вам Божија реч постане повод за лењост и жалошћење Господа!

Закључимо опоменом једног од највећих покајника у историји Цркве, светог Јефрема Сирина:

„Колико сам пута полагао границе и подизао зидове између себе и греха. Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању.“

Јеси ли ти заиста блудни син?