23. август 2016.

Јан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

''Терет који носим, и поред унутрашњег склада,
прихватам као проклетство, несрећну погодбу...''

Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Јан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

09. август 2016.

Сузе за свет

Најлепши мирис има молитва она што мирише на сузе за цео свет.
Најлепши укус има молитва она кад се плаче у срцу за сав људски род.
Када душа на молитви плаче, када сузе потеку из ока и срца,
то је молитва једина права,
и она се обично над сопственог пада,
друга се молитвом назвати нема права.

Али она молитва која није за себе,
већ она од бола за човечанство сво,
та молитва, плач и сузе,
нешто су посебно.

Тај укус и мирис
што једино душа зна,
тај мирис и укус је као опојни тропски цвет,
тај укус и мирис као најслађи планински мед,
тај мирис и укус да напишем, да осликам бих хтео,
али Бог те речи у језик људски није спустио.

Да је, о, Господе нисам осетио,
да је, о, Господе, нисам окусио,
не бих мили мој оволико туговао.
Али моја туга је као широка река пред собом
која свој излив, ушће тражи,
океан свој,
а та обала, ушће, океан Ти си сам
Оца свога од вечности, Реч.

Допусти ми да се улијем у Тебе до последње своје капи,
О, бескрајни, бескрајни моји...

Монах Арсеније Јовановић

Догађај о коме хоћу да говорим десио се још у мом раном детињству. Нисам био претерано религиозно образован, иако сам неретко посећивао цркву, па чак и читао оне дечије књиге о Православљу. Ипак, више од односа са Богом занимало ме је да јурцам за лоптом по неасфалтираној улици и да се вратим кући за преносе италијанске лиге. Током таквог безбрижног детињства догодио се мој први већи душевни потрес и први истински контакт са Богом. Он, за дивно чудо, није био последица неке личне трауме, нити неког губитка. Мој први душевни потрес изазвала је прича о човеку кога никад нећу да упознам нити да чујем више било шта о њему.