24. фебруар 2015.

Кроз затворена врата

"Ево младих људи, терет им на плећима
Ево младих људи, о, где ли су били?
Куцасмо на двери
Тамних соба адских,
Ушли смо и оне
за нама се затворише..."
Јан Куртис

23. фебруар 2015.

Дуготрпељивост - непобедиво оружје Хришћана

Пре пар година, на једној слави код породичних пријатеља, ушао сам у разговор са једним старим пријатељем мог оца, кога доста дуго нисам видео. Док су остали водили уобичајене разговоре о политици и сличним темама, нас двојица пронашли смо се на теми Православља. Испоставило се да је доста религиозан, па је мени тада, као некоме ко је тек озбиљније закорачио у Православље било јако пријатно да разговарам са њим. Тада ми је испричао причу из своје малдости, како се он преобратио. Причу сам запамтио, али ми је постала кристално јасна тек годинама касније.

21. фебруар 2015.

Истинска побуна

Последња истинска побуна је смрт свету. Бити разапет између света и света за нас. Са семеном незадовољства, дубоко усађеним у срца данашњег друштва, побуна је била мали кључ за откључавање врата промена. Али побуна коју свет зна није у потпуности истинита.

13. фебруар 2015.

Свети новомученик Евгениј Родионов

Један од последњих у низу великих мученика, дала је Света Русија (Святая Русьна прагу 21. века. Својим подвигом, млади Евгениј, осветлао је пут којим треба да иду не само његови сународници, већ и сви христоносни народи и људи.

12. фебруар 2015.

Аутопут

Живели смо у малом прљавом месту. Заиста је било прљаво у сваком смислу. Никад га нисмо волели. Депресиван град насељавали су депресивни људи. Мало, сиромашно место чинили су становници незадовољни својим судбинама. Бес и мржња осећали су се на сваком кораку. Градске улице и сиве зграде одавале су утисак безнађа. Дубоко у себи град је крио лепоту, која је сакривена дебелим наслагама чамотиње таложене годинама.

09. фебруар 2015.

Анeгдoтa из Ajнштajнoвe млaдoсти

Унивeрзитeтски прoфeсoр je изaзвao свoje студeнтe слeдeћим питaњeм:
"Да ли је Бoг ствoриo свe штo пoстojи?"
Студeнти хрaбрo пoвикaшe у глaс, "Дa, jeстe!"
"Бoг je ствoриo свe?" прoфeсoр je пoнoвo зaпитao.
"Дa, прoфeсoрe," oдгoвoришe студeнти.
Прoфeсoр нaстaви, "Aкo je Бoг ствoриo свe, oндa je Бoг ствoриo и злo, дoк oнo пoстojи. И прeмa принципу дa нaшa дeлa гoвoрe o тoмe кo смo ми, слeди дa je Бoг злo!"
Студeнти зaнeмeшe прeд тaквим oдгoвoрoм. Прoфeсoр je биo приличнo зaдoвoљaн jeр je joш jeднoм дoкaзao студeнтимa дa je вeрa у Бoгa сaмo мит...

04. фебруар 2015.

А ти ко си што другога осуђујеш?

Свештеник Г. Макхел тога дана седео је у вагону подземне железнице. Вожња је била уобичајна. Неколицина путника је читала или дремала. Свештеник прича како се удубио у књигу, и наставља: На следећој станици ушао је један човек с више мале деце. Није прошао ни минут и вагон је постао дечије игралиште.

Деца су трчала кроз пролазе, викала и врискала. Настао је општи метеж. Од читања ништа, јер сам морао да пазим да се неко дете не зајури у мене. Отац деце за то време није показивао никакву вољу да се умеша. Седео је не мичући се. Такво понашање је почело да смета и другим путницима. Чекао сам да се човек прене, да се успостави ред и мир. И мени је већ било доста. Обратио сам се оцу деце: "Не бисте ли могли да кажете деци да буду мало тиша и да седну?"

"Знам да бих то требао да урадим", одговорио је, "али управо долазимо из болнице. Пре сат времена умрла им је мајка. Једноставно не знам шта да радим." Остао сам без речи. Одједном ми више није сметала јурњава деце. На њихово понашање почео сам да гледам из сасвим другог угла. Схватио сам тога човека и упитао се: Шта бих ја учинио да сам на његовом месту?

... а ти ко си што другога осуђујеш? (Посланица Јаковљева 4:12)