СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Kaда се сетим својих првих пар великих Постова, готово да ме ухвати носталгија, слична оној коју осећа старији човек ухваћен у вртлог обавеза када се присети безбрижног детињства. Све је тада, првих неколико пута, било баш онако како би свако замислио Пост. Молитва као да је ишла сама од себе, потпуно бих се предавао духовној страни, данима скоро да нисам имао контакт са овим светом. Молитва, духовна литература, сати самоће и размишљања, дуге шетње са слушалицама у ушима, бројаницом у џепу и сати одслушаних предавања. Стално сам осећао благодат и мир, који ми је у овом истрзаном животу био преко потребан. А онда... Не сећам се када је тачно почело, али сада је већ прошло доста година и Постова, осећај се потпуно променио. Пред сваки Пост обећавам себи како ћу што више да се искуљчим из свега, да се удаљим од свих дешавања и покушам да вратим тај осећај који сам имао раније. А онда крене Пост и искушења крену да се ређају као на траци. Као када након црвеног картона сви играчи противнич

Да ли смирење значи слабост? Живимо у времену које ствара арогантне, самољубиве, себичне и похотне људе, склоне задовољавању својих потреба, ако треба, и по сваку цену. Сваки онај ко се не уклапа у ово, ко у себи носи иоле смирености и одмерености, одбацује се као слабић и неспособњаковић. Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге – односно – у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи.  Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у коначном

Господе, клечим и нудим Ти Своју реч на крилима И трудим се очајнички да се уклопим У Твој поредак ствари                      (Дејвид Боуви, Word on a Wing ) Када је престижни британски часопис The Mirror 2014. године спровео лингвистичко истраживање који британски извођачи имају најпрефињеније текстове, на првом месту нашао се бенд Дипеш Мод, остављајући за собом Дејвида Боувија, Битлсе, Елтона Џона, па чак и Квин. Зачуђујуће за атеистичко доба у ком се налазимо, истакнути стихови припадају песми са изразито духовном тематиком - Macro : „ Шапутави космос ми се обраћa/   неограничен, бескрајан,/ Бог дише кроз мене.“ Зашто је Бог највећа тема овог бенда? Дипеш Мод је званично основан 1980. године, у време неоромантичарског новог таласа и за кратак период постигао је вртоглаву популарност. Текстописац и певач, Гор и Ган, били су опчињени Џој Дивижном, а посебан утицај и на ове момке, као и на Кертиса, извршио је, тада већ легендарни музичар, Дејвид Боуви. Прва три албума ( Speak

Захвљајући брату Николи из Калифорније, наши обележивачи за књиге даровани су монасима манастира Св. Германа Аљаског у Платини, где почива бл. отац Серафим Роуз. Тако су, потпуно (барем од нас) непланирано, пронашли своје крајње одредиште. На место, где је зачет фанзин, покрет и идеја Смрт Свету. Такође, део обележивача дариван је и сестрама оближњег скита Свете Ксеније, који је као и манастир, данас под окриљем СПЦ у Америци. Оне су их уз одушевљење ставиле уз иконе у трпезарији где се са народом скупљају на агапе. То је за нас велика част али и обавеза да без роптања наставимо да носимо крст који смо понели сада већ давне 2014. године када смо основали огранак фанзина на српском језику. Наш свети заштитниче,  и велики Божји трудбениче, Оче Серафиме Платински, моли Христа Бога за нас грешне,  да бар делић твога рада изнесемо!

„Што више човек тежи спољашњем и формалном, то више губи осећај за хумор. “  Френк Капра, режисер Какав је однос између духовности и хумора? Да ли једно мора да искључује друго, да ли су неповезани или једно од другог зависни. Основна, да не кажем лаичка, претпоставка већине људи је ово прво, да онај кога сматрају духовним мора да буде озбиљан, намрштен, строг... Такав човек не би смео да дозволи себи да се смеје баналним шалама, за које се сматра да су испод његовог духовног нивоа. Представа  „ духовног човека “  који је озбиљан и намрштен може да долази из две традиције - источњачке и римокатоличке. Обе су дубоко утемељене у њиховом схватању божанског. На Далеком Истоку, овај живот представља ропство и самим тим свака радост и смех недопустиви су ономе ко тежњом за нирваном жели да изађе из постојања. Зато су њихови духовни ауторитети увек повучени, намрштени, усамљени, мрачни... Код римокатоличке представе божанског, нарочито током Средњег века, уврежила се представа Бога који суди,

Сви ми који смо до милости Божије дошли тежим, трновитим путем, из своје прошлости можемо се сетити приче која се издваја из обичних доживљаја. Некад се такве ствари пребаце у подсвест, не јер су безвредне, већ јер људска природа у нама избегава да се присећа непријатних периода у животу, све док нас нешто не наведе да се сетимо неког таквог детаља, који нам из тренутне перспективе можда добије и другачију димензију. Ова прича почиње са обичним изласком у град, пре четири године. Те вечери окупило се неко друштво, а међу нама је била и другарица чији је отац свештеник. Некако се прича због њеног присуства навела на ту страну, па смо вече провели махом у теолошким дискусијама. Између осталог дотакли смо се и теме крштења, а једна реченица која ми је, тада нисам схватао зашто, остала урезана у памћењу била је ''...ако видиш да неко умире пред тобом, само га прекрсти, ако не знаш да ли је крштен.'' Прошло је неко време од те ноћи, живот је ишао даље, а прича се наставља

Поводом избора који се у Црној Гори одржавају у недељу 30. августа, Митрополит Амфилохије обратио се верном народу СПЦ Великогоспојинском посланицом , у којој је позвао све који припадају Цркви да изађу на изборе и гласају против садашње власти. Овај потез не представља стајање Цркве уз неку партију. Ово је одбрана Цркве од тога да постане слуга партије, тачније слуга једне партократске државе и идеологије које је усмерена ка уништењу Цркве. У таквим ситуацијама, свако посматрање са стране, задржавање неутралног става - једнако је прећутном одобравању злочина. А злочин је један од највећих прогона хришћана у модерном добу! Било би лицемерно од стране било кога ко се осећа хришћанином, прославља и помиње светле примере мучеништва из доба прогона Цркве кроз векове и на различитим подручјима, да остане слеп на прогон Цркве данас, ту, у нашој близини!

Вера, Нада, Љубав, три свеописујуће речи од којих је љубав највећа. Јер Бог и јесте љубав. Због вештачких и магичних слика (противних светим иконама прим. прир.) са којима се модерни апатични човек сусреће, веома је тешко општити са Творцем. Он чак и не жели да чује реч Бог . А и када је чује, помисли на телевизију (савремено божанство) и њене проповеднике.  Данашње антихришћанско доба испира човеков ум, јер то је оно што и сам Лукави жели. Ми пак треба да будемо деца апокалипсе и весници победе Христове над АнтиХристом . Страдање за Христа садржи сву пуноту таквих врлина као што је чврста вера, непоколебљива храброст, смирење и покајање. А иконе Божје су прозори Раја кроз које видимо Бога. Ова прича је сведочанство како је Милост Божија, мени, недостојном слузи, отшкринула те прозоре.

Деца без детињства, из разведених бракова, од родитеља алкохоличара, тучена и силована, сирочад, бескућници, млади без младости, „неприлагођени“, хероји улице голубијег срца, деца самоубице, девојчице које се још играју луткама, проститутке и малолетне мајке које проституцијом издржавају своје новорођенче, деца интелектуалаца и бизнисмена, наркомани и алкохоличари, очајници из елитних школа и квартова... – а свугде, из свег тог ужаса, избија стално један исти вапај: „Празни простори, зашто живимо?“ (Empty spaces what are we living for?), ми који смо „пуни Ничега“ (full of Nothing) у свету Ничега (world of Nothing); и увек једна иста Чежња: ја сам онај „који жели да живи заувек“ (who wants to live forever),   јер „Бог зна колико желим да се ослободим“ (God knows, I want to break free) од свег тог Апсурда. О, када би само сви они милиони младих широм света, који су певали и певају истоимене и сличне песме као химне своје, свесне или несвесне, чежње, знали колико Бог Живи жели да се Њ

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Са словенским неопаганизмом, тачније родноверјем (како се романтичарски назива), сусрео сам се пре неких десетак година, у време своје средње школе. Та, можемо слободно рећи идеологија, тек је узимала маха код нас. Иако нисам упао у клопку својих вршњака који су почели да се изјашњавају као родновери/неопагани, сматрао сам сасвим легитимним неговање словенске митологије као део народног фолклора и наслеђа. У свему томе помагало је што група која је то промовисала, није била радикално окренута против православља и нашег „јеврејског Бога“, што често није случај. Прилично неутемељен у својој вери, нисам схватао да се не може „служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), и да је пут од фолклора до служења мамону (демону) врло танка. Знам да би се сада сваки просечан симпатизер родноверја (било религиозни или фолклорни) нашао увређеним и рекао да оно нема никакве везе са окултизмом, већ служењем својим прецима и (на)родним боговима, али замка и јесте у томе што се мамону може служити и свесно и несве

Аскета у молитвеном стању сагледава ствари које за већину људи остају мистерија, али након тога суочен је са немогућношћу преношења ове тајне – преведено на разумљив језик, обично бива протумачено погрешно, па чак потпуно супротно од стране онога који слуша. Људски језик, његове речи и појмови ограничени су у могућности да пренесу и објасне унутарње стање једног човека другом. Неопходан услов за међусобно разумевање јесте узајамно или идентично искуство.

У животу сваког човека појаве се периоди у којима му се чини да је све(т) против њега. Тако и они који су у Цркви, који верују у Господа и Његову промисао и деловање у нашем животу, у таквим периодима лако доживљавају падове. Тешко је касније схватити оно што осећамо у тим тренуцима, али када очајање, чамотиња, безнадежност обузму нашу душу, више не контролишемо себе. Демони тада преузимају конце наших живота, често нас наводећи на поступке због којих се касније дубоку кајемо, ако дочекамо шансу за покајање.

Заједница Земља Живих прославила је 24. априла своју славу, Источни Петак. Овом приликом Заједницу су посетили свештеници, пресечен је колач и одржано је пар беседа које свима нама могу бити на духовну корист.

Последња недеља Васкршњег поста, у којој се сећамо Христових страдања, током овогодишњег поста обележена је једном необичном и пре свега, тескобном атмосфером. Није то само она атмосфера туге у коју свако од нас упада сећајући се Христових страдања. Ова је, осим догађајима из Јерусалима од пре више од два века, обележена и трагедијом садашњег тренутка и стања у коме се свет налази. Немогуће је, и неприродно, са стране посматрати оно што се догађа. Немогуће је једном хришћанину да остане равнодушан на пуне болнице, полицијске часове, тешка стања и (и)рационалне страхове који разарају људе око нас. Немогуће је такође да остане нем на својеврсну забрану Васкршње Литургије, на чињеницу да ће у празним храмовима свештенику, уместо громогласног и радосног „Ваистину воскресе“, најрадоснију вест потврђивати два-три појца из певнице или пар људи који су успели да дођу на богослужење.

Осликавши тамну слику у којој је човечанство данас, отац Серафим је мудро предсказао шта се може очекивати од осамдесетих (и година које долазе прим. Смрт Свету), како ће то утицати на нас са духовне стране, и шта можемо учинити. Нагласио је три покрета: ширење комунизма у слободном свету, јачање источњачких религиозних идеја и духовне обмане, и буђење вере у Русији.

Насиље... Своје унутрашње насиље манифестујемо споља. Тако малтретирамо слабије вршњаке током школовања. Тучемо, вређамо, саботирамо. Касније малтретирамо жене на улици. Добацујемо, оговарамо, узнемиравамо. Онда прелазимо на животиње. Луталице. Псе, мачке, голубове, мишеве. Све оне који не могу да нам врате. Методе су сличне. Жртве су увек исте. Само да су беспомоћне и слабије од нас. Касније то преносимо на сопствене породице. Жене и децу, ако их уопште имамо. Хранимо своју мржњу. И са њом умиремо. Одумиремо. Носимо је са собом и после своје смрти. Зашто? Неко би рекао недостатак љубави, васпитања, пажње. Ипак многи нису ништа од наведеног имали, па су израсли, дорасли у Људе. Са великим словом љ. Искључиво својим избором. Слободом коју нам је Бог дао.

Вера у епрувете, асепсоле, детерџенте... Да ли нам је дошао крај? Изгледа да присуствујемо најтежем паду вере код хришћана у целом свету, а и код нас Срба.

Драга моја браћо и сестре, наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”. Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Многи боготра ж итељи и људи који стигну до тачке прелома, падају у заблуду због своје одбојности према Православној цркви тј. њено м локално м и национално м предзнак у . Тако се нпр. Француз пита уколико се у његовој околини налази једино Руска црква , шт а тамо да тра ж и када он није Рус, или у Цариградској када није Грк и сли ч но. Исти проблем имају и млади у Србији, који се тр а ж е и ж еле да крену у ц ркву, поготово на територији Војводине где жи ви много народа, како да крене у СПЦ када није Србин? Чак и да јесте, зашто би кренуо када Христос каже да „нема више ни Грка ни Јевреја“ већ смо сви једно? Ту се Римокатоли ч ка а поготово Протестан т ска (са својих десетину фракција) наме ћ у као право ре ше ње. Посвећеност хришћанству, без икаквог националног (пред)услова...

Мрак већ лагано преузима предност на небу изнад града. После још једног дана на послу пуним свој стан мирисом кафе и излазим на терасу. Поглед се губи у даљини на град испред мене, мој омиљени град, који из мене извлачи најлепше и најгоре особине, буди у мени најлепше и најтеже успомене, уноси радост и продубљава бол. Од тог контраста саздан је читав мој живот. Јака емоција, крајност, никада средина. Осећам умор. Није то физички умор јер ме посао у манастиру испуњава толико да сам по завршетку дана пун енергије као да је дан тек почео. Ово је умор од животних турбуленција током овог лета на измаку, бол због свега изгубљеног и немир због свега што ме чека у наредном периоду. Баш ми је тих дана нешто говорило да нећу да издржим. Онда сам тог дана донео у стан вероватно највреднији поклон који сам икад добио - латицу са гроба свете Ксеније Петербуршке. Стављам је поред иконе коју ми је пар недеља раније другар поклонио, а од суза једва да видим полицу са иконама у соби. Нема шта, морам д

Абортус или чедоморство (децоубиство) је један од најстрашнијих друштвених и моралних проблема са којима се сусреће наша нација данас. Зашто је то тако? Зашто се све чешће прибегава побачају? Који су аргументи мајки чедоморки, који могу да буду оправдање за тако страшан грех и знају ли оне уопште да је то грех? Као разлози за намерни побачај често се наводе: женино право на приватност и контролу онога што се дешава у њеном телу, право родитеља да „планирају“ породицу. Мишљење да у првим месецима трудноће ембрион није људска личност, материјални моменат и многи други разлози. Но запитајмо се сада да ли су то заиста прави аргументи или је у питању: самољубље, саможивост, жеља за уживањем и бољим стандардом или можда збуњеност и уплашеност временом у коме живе сви учесници у чедоморству, а све опет као последица неверја и маловерја?

Данас смо удостојени да будемо генерација која је сведок рађања чуда божијег (како се нашироко побуна у Црној Гори назива) и буђењу једне нације која „сном мртвијем спава“. Наредне редове, посветили бисмо догађајима који су обележили први месец борбе.