СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

„Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?“ – из Христових речи упућених својим најближима, апостолима, готово да исијава разочарење. И то није једини пут да Христове речи записане у Јеванђељу сведоче о томе. На још неким местима, Христос је разочаран маловерјем и неразумевањем од себи најближих. Наравно, знамо и како се све завршило и да су апостоли на крају ипак разумели и поверовали. Али оно што је важно у овим речима је то да Христос као начин разумевања онога што говори наглашава – срце! Људско срце дакле, а не разум, је рецептор богопознања. Оно што доводи до неразумевања није ограниченост разума (иако је већина апостола изабрана из „простијег“ слоја становништва), већ – окамењеност срца!  Колико само актуелна прича у модерном свету. Колико важна поука за све боготражитеље. Модерни свет даје нам мноштво информација, отворености, техничког напретка... Али то ипак није пут богопознања. Такође, као последица доступнијег образовања, научне дисциплине које изу

Недеља ујутру. Епархија банатска. Пут ме је навео да узмем учешћа у литургији ван своје парохијске цркве, или оне у коју обично идем. Ништа није указивало да ће то јутро бити другачије. Свештеници су проузносили молитве, појци су предано певали, народ је одговарао. Нажалост, схватио сам да ће наше амин бити једини вид учешћа у светој литургији. Након молитве Господње, и причастен празника, нисам ни приметио, а свештеник је већ читао молитву након светог причешћа. Причешћа за народ није ни било! На дељењу нафоре, упитао сам свештеника зашто није било причешћа верних, да би свештеник одговорио да се „нисам пријавио”. „Kод нас у епархији, мораш унапред да дођеш код свештеника да му пријавиш да хоћеш да се причестиш. Па тек ако си постио и исповедио се, онда може”. У преводу, ако ми не проценимо да си достојан, онда не може. Уз сву добру вољу да разумем ревност свештенослужитеља ове епархије, не могу да разумем праксу „пријављивања”. Знам колико ми је као новообраћенику некада било

Вест да се то јутро упокојио момак од само 18 година оставила ме је дубоко потрешеног. У разговору са пријатељем који га је познавао сазнајем нешто више: „Добар лик, зрео, паметан, занимљив, јак ко земља“, наставио је другар, „него у последње време га је баш пуцао неки гас. Пило се, вукло, шта све не, и то јутро се угушио од повраћке...“ Иако га нисам лично познавао, јасно сам могао да „осетим“ причу. Сви се ми знамо, само је питање да ли се формално упознамо. Ово је била прича о младићу, спортисти из једног малог, сиромашног, готово опустелог града. Из те чамотиње, о којој сам често слушао од оних који су је избегли, вадио га је спорт у коме је био успешан. Ипак, атмосфера малог места које не даје много простора младом човеку, сместила га је у друштво које се на своје начине борило са колотечином живота. Као и свуда, покушај тражења некакве забаве или смисла, завршавао се пороцима. Једне такве ноћи, док су били „у гасу“, бежећи од понуђеног бесмисла, ауто у коме су били завршио је у