Пређи на главни садржај

Иде гас

Вест да се то јутро упокојио момак од само 18 година оставила ме је дубоко потрешеног. У разговору са пријатељем који га је познавао сазнајем нешто више:

„Добар лик, зрео, паметан, занимљив, јак ко земља“, наставио је другар, „него у последње време га је баш пуцао неки гас. Пило се, вукло, шта све не, и то јутро се угушио од повраћке...“

Иако га нисам лично познавао, јасно сам могао да „осетим“ причу. Сви се ми знамо, само је питање да ли се формално упознамо. Ово је била прича о младићу, спортисти из једног малог, сиромашног, готово опустелог града. Из те чамотиње, о којој сам често слушао од оних који су је избегли, вадио га је спорт у коме је био успешан. Ипак, атмосфера малог места које не даје много простора младом човеку, сместила га је у друштво које се на своје начине борило са колотечином живота. Као и свуда, покушај тражења некакве забаве или смисла, завршавао се пороцима. Једне такве ноћи, док су били „у гасу“, бежећи од понуђеног бесмисла, ауто у коме су били завршио је у језеру.

Пред оваквим судбинама људи, осећам крик читаве једне генерације. Овај крик може се сажети у тој, популарној крилатици – „иде гас“.

Шта је суштина, где води појачани гас нашу суморну омладину!? Да ли неко тражи суштину између сажаљивих и формалних прича о угашеном младом животу и са друге стране осуђивачког, фарисејског и (на овој територији посебно) комунистичког погледа на дрогирану, распуштену омладину „којој треба завести ред“?

Гасирање омладине управо је бег од света онаквог какав су им оставили они који их осуђују. Покушај тражења смисла у мору лажи, покушај живота у свеопштој апатији. Бачени у свет који је у сваком свом сегменту лажан и празан, опкољени патњом од ране младости, формирани као последице ратних траума својих родитеља, одрастали у време испливавања моралног талога на површину, у времену доминације нихилизма и бесмисла – млади људи желе бар нешто што је СТВАРНО! У мору лажних љубави, послова, односа, идеологија, њима је потребно бар нешто истинито.

Човек је предвиђен да ствара. Предвиђен је да живи, да буде активан, да се остварује и осмишљава свој живот. У атмосфери у каквој живимо, ми, деца посткомунизма који нам показује да је све бесмислено и без реда, гушимо се у таквом свету. Тражећи припадност у оквиру навијачких група, кланова, екипа, субкултура, само смо тражили осећај Заједнице. „Гасирање“ као једини вид активности давао нам је осећај живота! И зато је он данас прихваћен од сваке наредне генерације и провучен кроз сваку субкултуру. Разликује га само сленг.

Колико год се, у испразном свету око нас, гасирање чинило као бег од утапања у чамотињу, нажалост, оно не траје дуго. Или, чак и ако траје дуго - не траје вечно! Живот је Живот само ако је вечан. Ако у себи има смрти, онда није живот, већ вешто замаскирана смрт. Не тако очајна као код оних који беживотно бауљају кроз овоземаљску чамотињу, али у томе је њена још већа трагедија.  

Немојте се заваравати да ће гас проћи безболно. Немојте се заваравати да ћете безболно искочити из кола у покрету. Нема кочења у месту, а проклизавање ће бити јако онолио колико је био јак гас. Не знате моменат у коме је прекид пута и да ли ћете моћи да укочите. Зар заиста мислите да је највиши циљ и остварење као личности да вам име осване као транспарент на трибини или зиду? Зар је то циљ вашег доласка на свет?

Не треба гушити живот. Енергију, страст, снагу, Бог нам је дао да би стварали свет око себе. Спадамо у генерације којима није остављен терен у који би своју стваралачку енергију каналисали. За то морамо сами да се изборимо. Комунистички паразитски систем човека је свео на ниво пацова без осећаја за заједницу, без осећаја за жртву, за виши циљ. Нове генерације назиру да им је тај циљ потребан. Сурогати овог циља јесу поменуте ствари у које улажемо себе, сматрајући се оствареним на трибини, улици, музичкој сцени...

Све ово може накратко да учини живот  занимљивим али нас не чини суштински живим. Једина Заједница која даје Живот је она која поседује Вечност - Црква, Тело Христово. Једино ту нашу енергију не изједају пороци који нас касније враћају у чамотињу и бесмисао од кога бежимо. Дајте гас, али не урушавајући себе, већ радећи на себи, изграђујући себе. Не самољубиво и егоистично, како нам намеће данашње друштво, већ да бисмо што боље могли да послужимо Заједници – породици, граду, држави, Цркви.  

Често, када се присетим свих ових, по мени модерних мученика савременог света, када сагледам колико страдају не назирући смисао своје борбе, желео бих само да клекнем пред Христову икону и исплачем се за сваког од њих, затраживши му да, поред све личне тескобе, живим на овом свету толико дуго и поднесем толико патње која би била довољна да оправда сваког од моје познате или непознате браће.

Плачући за сваког ко ће вечерас појачавати гас у махнитом бегу од бесмисла и лажи, молим се Господу за сваког од њих да успори, погледа око себе и укључи се на Његову стазу. Амин.

Коментари

  1. Чуо сам глас Жарка Видовића у пасусу о Заједници, глас који ће нас по мом дубоком уверењу спровести пустињом бесмисла и увести наше биће у благостање живог и верујућег народа, кроз обновљену државу и цркву, на начелу и достојанству Личности. То показујете и Ви, овим текстом.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.