26. децембар 2014.

''Кроз њиве глади до хлеба живота'' - прича једног боготражитеља

Пут до праве вере често је тежак, поплочан мукама, патњама и трагањима. Човек је по природи трагалац. У свакој својој духовној делатности човек тражи нешто више од самог себе. У уметности, философији, религији... Нажалост, често се скрене са Пута, оде у наркоманију, окултизам, нихилизам... Постоје људи којима је трагалачка способност велика и необуздана. Када се такви људи роде у нормалном окружењу, које им само показује Пут, постају Светитељи. Али када се нађете у друштву које вам уместо духовних нуди само материјалне вредности, уместо Љубави даје казну и законе, уместо Пута хаос, уместо Слободе ропство, онда вас ваше трагање води у велике патње, и ретки су они који су се не крају изборили и нашли прави Пут. Превише је философа, песника, музичара који су тражили Љубав, али у хладној религији Запада налазили само корупцију, казне, претње паклом, и формализам. Људе сиромашне душе то може да задовољи, али оне чија душа чезне за нечим вишим, тешко. Тако су многи од њих своје трагање завршили трагично. Неки су попут Кјеркегора дочекали смрт у патњи за божанским, неки попут немачких философа стварали велике системе у којима је било логике, али не и Љубави, неки се у недостатку Љубави у овом свету одали алкохолу или наркотицима, попут француских песника или многих музичара са краја прошлог века. Сви су они били жртве убијања Бога у срцима људи са Запада. Ипак, постоје они који су пронашли Пут и који су се, после много трагања, бола и патњи, нашли у јединој истинској - Православној Цркви Христовој. Такав животни пут имао је немачки философ Клаус Кенет.

Тешку причу иза себе има Клаус Кент. Одрастао је у Немачкој, у римокатоличком окружењу. Његова мајка била је католкиња, која је била чисти формалиста. Никада није умела да пружи праву Љубав свом детету, па као што обично бива, то је младог Клауса одвело - на улицу. Као јако млад постаје проблематичан, већ са дванаест година постаје вођа банде, и упада у разне проблеме. Већ то га је довело до првих казни. ''Одрастао сам без оца, осећао сам да не припадам нигде јер нисам био вољен. Никада нисам имао дом и нисам знао зашто живим на овом бесмисленом свету. Желео сам да ратујем са целим светом, никога више нисам слушао, ни полицију, с којом сам убрзо ушао у сукоб". Мајка више није желела да трпи свог проблематичног сина. Једног дана одвела га је у цркву, где га је ''предала Богу'', јер она са њим више није желела да се бори. Клауса преузима католички свештеник, задужен за рад са младима. Испоставило се да је спас за његову мајку био почетак правог пакла за Клауса. Свештеник који га је преузео и одвео у свој дом, био је - хомосексуалац. Уместо Љубави, Клаус је опет добио казне, претње, батине, увреде и силовање. То је био први његов додир са Хришћанством. На овај начин, стекао је огромно огорчење и мржњу према свему хришћанском, што је касније било јако тешко исправити...

После седам година, Клаус завршава са тим, уписује Универзитет у Тибингену и осећа се слободним. Слобода, наравно, са собом носи велике замке, па је тако кренуо са алкохолисањем и дрогирањем, прикључио се хипи покрету и на крају опет завршио у затвору. Ипак, своје трагање за вишим смислом ни тада није запоставио. Кренуо је са изучавањем философије, али у делима Платона, као ни у делима модерних философа, па до Ничеа, није успео да пронађе оно што тражи. 

Следећу епизоду његовог трагања био је Ислам. Упознавши у Немачкој неке пријатеље, муслимане, Клаус је одлучио да у Ирану и Авганистану потражи свој мир. Оно што је нашао у исламској религији било је све само не то. Ислам је, каже, религија строгих закона. Закони, казне, убиства, насиље... Све га је то подсетило на оно што је већ прошао у Римокатолицизму. ''Тражио сам Љубав, а свуда добијао само казне''.

Пут га је даље, као и многе људе који теже духовном, одвео у нове заблуде. Источњачке религије и философије, Хиндуизам, Будизам, јога, медитација... Људи који свој духовни мир не пронађу у Христу, као по правилу упадају у ове замке. Хиндуизам је донео Клаусу бројне сеансе, где је често падао у разне екстазе. Једино што је ту пронашао, био је неописиво повећани страх од смрти. Онда се посветио Будизму. Уништењем телесних жеља, али и сваких других помисли, Будизам води човека у Нирвану, и ништавило. Нема патње! Лепо звучи, али нема ни Љубави, нема ни живота, нема ничега. ''Човек је створен за пуноћу, не за празнину!'', каже Клаус када говори о будизму.

Пошто на истоку није пронашао себе, кренуо је даље, на место које га је целога живота привлачило. Нашао се у Јужној Америци. Индијанци, окултизам, мистика, то су биле ствари које су искрено узбуђивале његову душу. Ипак, тамо је пронашао нешто најмање очекивано - пронашао је Христа! Срео је своју пријатељицу са Универзитета, која је временом постала хришћанка. Дала му је књигу ''Казивања једног боготражитеља'', која је њу увела у Хришћанство, као и златни крст. Следеће што је задесило Клауса на његовом путу дефинитивно га је преобратило и показало му да Бог постоји, да га и даље чува и поред свих његових лутања. Нашао се у Колумбији, где га киднапује разбојничка дружина. У тренутку пред смрт, када му је пиштољ био уперен у главу, Клаус је у себи завапио Богу за избављењем. У том тренутку, камп разбојника напада друга група и он бива чудесно спасен.

Вратио се у Европу, у Лозану. Ту долази до његовог првог сусрета са Православљем, где коначно проналази оно што је целог живота тражио. На улици Лозане, наишао је на атонског старца Софронија. Овај сусрет и поуке атонског монаха, биле су нешто што до сада није сусретао. ''Сусрет са старцем био је мој први увод у Православље. Он је био овоплоћена љубав, савршено смиреноумљив, веома духовит. Његова слобода, једноставност, унутрашњи мир давали су му опис икону живога Христа.'' Током посете православном манастиру у Енглеској, Клаус је коначно осетио да је нашао прави Пут. Пожелео је да постане Православац. Убрзо се крстио у Православној цркви и коначно пронашао свој духовни мир. После хиљада опасности, искушења, после много промењених религија и секти, много патњи, много физичког и душевног бола, коначно је пронашао - Љубав. Упознао је Христа онаквог каквог га римокатолицизам није познавао, Бога који воли и опрашта, а не кажњава, Бога који води у вечни живот, а не у ништавило. 

Тако се завршило трагање и пут Клауса Кенета. Тачније, тек је почео, али онај прави, истински. Данас је православац, ожењен Српкињом, духовно испуњен и срећан. Често је у нашој земљи и добро познаје нашу православну традицију. ''Срби су богат народ'' - поручује нам овај боготражитељ. И заиста, ми имамо на длану дато оно за шта је човеку било потребно да обиђе цео свет да би пронашао. А ипак, тако лако заборављамо и не ценимо оно што нам је Бог дао.
"Православље није религија, то је откровење Божије! Код мене, у Швајцарској се прави "Ролекс", али Срби имају много бољи продукцију - бројаницу. Надам се да ће људи у Србији то схватити и бити срећнији", закључује господин Кенет.

Нека нам његова прича буде опомена да никада не оставимо завете наших отаца, речи и заповести Живога Бога. Јер заиста, ми јесмо најбогатији народ. "Богат је онај који има Бога у себи", поручује свети владика Николај. А наш народ, можда бројем мали, дао је толико светитеља, изградивши на стотине манастира и цркава, и у томе се огледа његова величина. Зато је на нама да својим подвигом, и борбом за душе наших ближњих сачувамо то предање од заборава и фиктивног "Православља" које се као кукољ раширило међу Србљем.

"Кроз њиве глади до хлеба живота" је наслов књиге Клауса Кенета која осликава његов животни пут.

Нема коментара:

Постави коментар