05. март 2015.

Отац Серафим Роуз о Либерализму, Реализму, интелектуализму модерног света

одломак из књиге ''Нихилизам - Корен Револуције модерног доба''

Данас нико од оних који се поносе својом "интелектуалношћу" - то јест, неколицина њих у академским установама, у влади, у науци, у хуманистичким интелектуалним круговима - нико од оних који желе или тврде да иду "у корак са временом", не верује, или не може потпуно да верује у апсолутну истину, или, конкретније, у Хришћанску Истину. Ипак, сам назив истине се сачувао, баш као што су се сачували и називи оних истина које су се некада сматрале апсолутним, и мало је оних, на било ком положају од угледа или утицаја, који би се либили да их искористе, успркос томе, што знају да се значење тих назива изменило. Укратко, истина је "поново протумачена"; старе форме су испражњене, а дат им је нови, квазинихилистички садржај. У то се лако уверити, бацивши само један брзи поглед на оне основне домене, у којима се истина подвргла "поновном тумачењу".

У богословском поретку, прва истина је, наравно, Бог. Свемогући и Свеприсутни Творац свега, који се открива вери и у искуству верника (не противречан разуму оних који не негирају веру), Бог је узвишени циљ стварања, и Сам, за разлику од Свог дела, у Себи Самом има циљ; све што је створено, постоји у односу и у зависности од Њега, јединог Који ни од чега, осим од Себе, не зависи; Он је створио свет, да би овај могао да живи наслађујући се Њиме, и све што на свету постоји, усмерено је ка том циљу који, ипак, човек не мора да достигне, ако злоупотреби своју слободу.

Савремена свест не може да поднесе таквог Бога. Он је и превише присан - превише "личан", чак превише "људски" - и превише "апсолутан", превише бескомпромисан у ономе што захтева од нас; Он открива Себе само смиреној вери - што неизбежно отуђује од Њега модерну горду интелигенцију. Модерни човек јасно захтева "новог бога", бога, обликованог више према таквим данашњим преокупацијама, као што су наука и бизнис; обезбедити таквог бога - то је, уствари, била једна од важнијих брига савремене мисли. Та намера јасно је изражена већ код Декарта, своје плодове даје у деизму Просветитељства, и до краја се развија у немачком идеализму: нови бог није Биће, него идеја, која се не открива вери и понизности, него је исконструисана гордим разумом, који још увек осећа потребу за "објашњењем", иако је већ изгубио жељу за спасењем. То је мртви бог философа, којима је потребан само "праузрок", да би могли да комплетирају своје системе, а такође и "позитивних мислилаца" и других религиозних софиста који измишљају бога само зато што им је он "потребан", а рачунају да се њиме користе по сопственом нахођењу. Сви су модерни богови - били они "деистички", "идеалистички", "пантеистички" или "иманентистички" - једна те иста ментална кострукција коју су произвеле душе мртве од губитка вере у Истинитог Бога.

Атеистички аргументи против таквог бога су исто онолико неоспорни, колико су и ирелевантни; тај бог је, уствари, исто што и никакав бог. Неизаинтересован за човека, без власти да дејствује у овом свету (осим да инспирише овоземаљски "оптимизам"), тај бог је знатно слабији од људи који су га измислили. На таквој се основи, не треба ни рећи, ништа сигурно не може изградити; управо је то озбиљан разлог због којег либерали, исповедајући веру у то божанство, граде своје погледе на свет на очигледнијој, мада сумњиво стабилнијој основи: на Човеку. Нихилистички атеизам је експлицитна формулација онога што је већ било, не само имплицитно, него и стварно присутно, мада у конфузној форми, у Либерализму.
Без обзира да ли се говори о либералном "Хришћанину", или о још либералнијем хуманисти, њихова неспособност да поверују у вечни живот укорењена је у једној те истој чињеници: они верују само у овај свет, они немају ни искуства, ни знања, ни вере у други свет и, што је најважније: они верују у "бога", који није довољно моћан да васкрсава мртве.

Ако и нема бесмртности, верује либерал, још увек је могуће водити цивилизован живот; "ако нема бесмртности" - далеко је дубља логика Ивана Карамазова у роману Достојевског - "све је дозвољено". Хуманистички стоицизам могућ је за извесне појединце и за извесно време; то јест, до тада, када се пуна импликација негирања бесмртности не окрене против њих самих. Либерал живи у рају за будале, који мора да пропадне пред истином ствари. Ако је смрт, како верују либерали и нихилисти, ишчезнуће личности, онда су и овај свет, и све што је у њему - љубав, доброта, светост, све - исто што и ништа; шта год да ради човек, његова делатност не оставља никакве последице, и цели ужас таквог живота сакривен је од човека само захваљујући снази његове воље да завара самог себе; "све је дозвољено", и ни нада у други свет, ни страх пред њим, не могу више да задрже човека од монструозних експеримената или самоубилачких сањарења. Ничеове речи су истините - и пророчке - када говори о новом свету, који произилази из таквог погледа

Слепило либерала је директни претходник нихилистичког, или, још конкретније, бољшевичког морала; зато што овај није ништа друго, до доследна и систематска примена либералног безверја. Врхунска је иронија у томе, што управо оног тренутка, када се оствари заветна жеља Либерализма, да сво човечанство буде "ослобођено" од јарма трансцедентних норми, када буде ишчезла чак и притворна вера у други свет, управо у том тренутку живот, каквог га либерал зна или га прижељкује, постаје за њега немогућ; јер нови човек, произведен безверјем, у самом Либерализму може једино да види последњу од илузија које је овај желео да распрши.

У Хришћанском поретку и политика је, такође, била основана на апсолутној истини. Већ смо, у претходном поглављу, видели да се као главни богомдани облик управљања, у складу са Хришћанском Истином, јавља Православна Хришћанска Империја, у којој врховна власт принадлежи Монарху, а управљање иде одозго надоле, посредством хијерархијске друштвене структуре. У следећој глави ћемо видети да политика која одбацује Хришћанску Истину мора да призна "народ" за свог врховног владара и да подразумева управљање које иде одоздо нагоре у формално "егалитарном" друштву. Очигледно је да један од та два облика владавине представља директну инверзију оног другог, будући да су супростављени у својим концепцијама, како у извору, тако и у циљу владавине. Православна Хришћанска Монархија - то је владавина, успостављена од Бога, усмерена, у крајњем смислу, на други свет, владавина која учи Хришћанској Истини и којој је основна намена спасење душа; нихилистичка власт, којој, како ћемо видети, највише одговара назив Анархија, јесте владавина коју су установили људи, оријентисана искључиво на овај свет, владавина у којој нема никаквог вишег циља, осим земаљске среће.

Академски свет - а ово нису ни лаке, ни олако изговорене речи - постао је данас, у великој мери, источник духовне погибељи. Погубно је слушати или читати речи људи који не верују у истину. Још погубније је добијати, уместо истине, више знања и учености, који, представљени као циљ самим себи, постају - ништа више од пародије на саму истину којој су замишљени да служе, ништа више од фасаде иза које нема никакве садржине. Погубно је, чак, бити изложен основној врлини која још постоји у академском свету, поштењу најбољих његових представника - ако то поштење служи, не истини, него скептичкој учености, и тиме још успешније заводи људе ка јеванђељу субјективизма и безверја, које таква ученост прикрива. Погубно је, коначно, већ само живети и радити у атмосфери, потпуно прожетој лажним представама о истини, у којој се Хришћанска Истина сматра неважном за главне академске преокупације, у којој они, који још увек верују у Истину, могу само повремено да повисе свој глас изнад скептицизма промовисаног академским системом. Зло, наравно, лежи првенствено у самом систему, утемељеном на неистини и, узгредно, у многим професорима, којима тај систем дозвољава, и подстиче, да ту неистину проповедају.

Либерализам је први стадијум нихилистичке дијалектике, како због тога што је његова вера празна, тако и због тога, што та празнина побуђује још већу нихилистичку реакцију - реакцију која, иронично, још гласније, него Либерализам, проглашава своју "љубав према истини" док, у исто време, заводи човечанство још један корак даље на путу заблуде. Та реакција представља други стадијум нихилистичке дијалектике: Реализам.

Реализам о којем овде говоримо - генерички појам, за који сматрамо да у себи садржи различите форме "натурализма" и "позитивизма" је, у свом најпростијем виду, учење које је баш под именом "нихилизма" популаризовао Тургењев у свом роману "Очеви и деца". Лик Базарова у том роману представља тип "новог човека" 'шездесетих' година XIX века у Русији, тип плиткоумних материјалиста и детерминиста, који су озбиљно мислили (као Д. Писарев) да ће спас човечанству наћи изучавањем анатомије жабе, или да су доказали непостојање душе у човеку тиме, што се она не може наћи приликом обдукције. (Подсетимо се совјетских нихилиста, "нових људи" наших сопствених 'шездесетих', који нису успели да нађу Бога у Земљиној орбити.) Овај "нихилиста" је човек који не поштује ништа, не поклања се никаквом ауторитету, ништа (тако он мисли) не узима здраво за готово, све оцењује у светлу науке, прихваћене у својству апсолутне и искључиве истине, одбацује сав идеализам и апстракцију, у корист конкретног и чињеничног. Он је верник, укратко, у "ништа-осим", у редукцију свега што су људи некада сматрали "узвишеним", ствари од ума и духа, на ниже или "основно": на материју, чула, физичко.

Као супротност либералној неодређености, реалистички поглед на свет изгледа савршено јасан и једноставан. Место агностицизма и оклевајућег деизма заузима отворени атеизам; место магловитих "виших вредности" - голи материјализам и егоизам. Све је јасно у реалистичком универзуму - осим онога што је најважније и што највише захтева јасноћу: његовог почетка и краја. Док је либерал неодређен у суштинским стварима, реалиста је детиње наиван: оне за њега, просто, не постоје; не постоји ништа, осим онога што је најочигледније.

Отац Јован Кронштатски, тај свети и праведни човек Божији, поредио је човекову душу са оком, оболелим од греха, и због тога неспособним да види духовно сунце. На исти начин можемо да опишемо прогрес нихилистичке болести, која није ништа друго, до усавршена маска греха. Први стадијум Нихилизма, Либерализам, рођен је због заблуде прихватања за здраво нашег болесног ока, због погрешног веровања да је оно што приказује оштећени вид - стварни свет; и због одбијања лекара душе, Цркве, чија помоћ није потребна здравом човеку. На другом стадијуму - Реализму - болест, без неопходне неге лекара, почиње да се развија; вид се сужава; удаљени предмети, још одраније опажани "природним" ослабљеним видом прилично магловито, постају потпуно невидљиви; само најближи предмети видљиви су више или мање јасно, и болесник постаје убеђен да остали предмети, просто, не постоје. На трећем стадијуму - Витализму - инфекција доводи до упале; сад се чак и блиски предмети виде слабо и изобличено, почињу халуцинације. На четвртом стадијуму - Нихилизму Уништења - наступа путпуно слепило, болест се распростире на цели организам, следи агонија, затим конвулзије, и смрт.

Извор: Светосавље.орг

Нема коментара:

Постави коментар