28. март 2015.

Мојсињска Света Гора - заборављено благо Србије

Творевина Божија у свом пуном сјају видљива је тамо где је остала неукањана људским деловањем. На таквим местима, далеко од градске буке и метежа, далеко од саобраћаја, звоњаве телефона, зграда, фабричког дима, аутобуса и трамваја, далеко од дискотека, кафића и самопослуга, осећа се право присуство Божије. На таквим местима осећа се Мир, недокучив савременом свету, убрзаном и пренатрпаном бригама о материјалним стварима. На таква места повлачили су се истински борци против света - монаси, удаљивши се на тај начин од свега што би им скретало пажњу са оног најбитнијег- непрстане молитве и живог контакта са Богом.

Непрегледни венци планина прекривени су густом шумом. Нигде нисам осетио такав спој неба и земље као на овом месту. Хоризонт се утапа у савршен склад неба и врхова ових планина. Пресеца их бучна Јужна Морава, река која о овом крају прича више него било који уџбеник историје. Савршени склад осети се када се песма птица, хук ветра у удаљеним шумама, зујање пчела, помешају са бучним током реке у подножју планина. У ваздуху се осећа свежина, прочистиле су га кишне капи које већ испаравају пред зрацима сунца које се пробија иза планине на истоку. Тешко је рећи да ли је лепше затворити очи и уживати звуцима, или се загледати у непрегледна пространства испуњена шумама, опкољена једино небом и летом птица. Струјање шина и звук воза који долази једино је што ремети овај склад. Путнички воз из Ниша за Београд се зауставља на пар секунди. Годинама овде нико није сишао. Само стара железиничка станица и пар напуштених кућа сведоче да је овде некад било насеље. Звало се Стеванац, по Стевану, монаху синаиту, који се са својим братом Јаковом подвизавао у овим планинама.
Шта је довело ове монахе, као и велики број других монаха синаита на ове просторе? Ко је подизао цркве и манастире у овим крајевима? Како то да, осим за пар познатијих и активних манастира, бројне храмове у овом пределу данас окружује коров, а иконостасе који су преживели векове турске окупације данас прекрива прашина и паучина?



У свом сулудом походу ка модерном свету, ка богатству, уживањима, проводу, моди, млади су још средином претходног века напустили своје ''заостале'' крајеве, и кренули путем великих градова, привучени њиховим "сјајем". Тако је настала хрпа незадовољних подстанара, пренатрпаних у стамбене блокове зграда, док су се напуштена имања гасила, заједно са бројним селима. Лажни сјај тржних центара, звецкање новца, овосветска уживања, младим Србима била су привлачнија него остајање у пределима које су њихови преци годинама чували. Поред природних богатстава, замењених асфалтом, наш народ је такође заборавио и своја огромна духовна богатства. Судбина урушених и заборављених сеоских домаћинстава затекла је и храмове по овим напуштеним пределима. 

На само неколико стотина метара од пруге напуштеног села Стеванац, скривена од света, дубоко у шуми, налази се црква посвећена Светој Петки. Црква је стара, али није потпуно опустела. Када се очисти од прашине одаје утисак ранохришћанске катакомбе.

Кренувши уз пругу, ка суседном селу, Браљини, налази се црква посвећена Светом Николи. Оно што је извесно је да се у самим планинама налази још храмова. Њих су у доба кнеза Лазара подизали и настањивали светогорски монаси синаити, који су у мојсињским планинама нашли прибежиште од најезде Турака. По томе, овај предео, добио је име мојсињска Света Гора. Управо планине које се простиру између Алексинца и Крушевца, биле су погодне монасима да се посвете усамљеништву и молитвеном тиховању- исихазму. Неприступачни предели и удаљеност од света пружали су им могућност да се у потпуности посвете ономе што представља круну исихазма- непрекидној молитви. 
Већина храмова је запуштено, али неки су и данас активни.
Свети Роман Ђунишки
Манастир Светог Романа у Ђунису представља један од најстаријих манастира на овим просторима. Манастир је посвећен синаиту из X века, који је као мисионар дошао да проповеда Јеванђеље међу Словенима ових крајева. Светитељеве мошти налазе се у манастирској капели, који је веома поштован у народу. 
По народном предању, црква Светог Нестора у оближњем Витковцу, селу са друге стране Мораве, задужбина је његовог брата Нестора, са којим је заједно мисионарио. Претпоставља се да су њих двојица били зачетници каснијег богатог духовног живота у овим крајевима.
У Ђунису се налази још једна позната светиња, манастир Покрова Пресвете Богородице. Ово место откривено је на чудесан начин, једног јулског дана 1988. године када је девојчица из села, Милојка Јоцић, дошла на извор да захвати воду и сусрела Пресвету Богородицу, која јој је саопшила да на том месту треба подићи храм њој посвећен. Мештани села убрзо су, вођени овом причом, саградили малу цркву-брвнару, више пута рушену и поново грађену. Ипак, чудотворна излечења која су се на овом месту дешавала нису дозволила да се име ове светиње заборави. Све већим прилозима верног народа изграђен је прва, мања црква, а затим, крајем прошлог века и велики храм, погодан да прими све вернике.
манастир Покрова Пресвете Богородице
Два манастира подигнута у овом периоду, а обновљена претходних деценија, налазе се између Сталаћа и Крушевца. Манастир Светог Јована у Макрешану откривен је седамдесетих година, а потпуно обновљен доласком оца Јакова, хиландарског монаха, који је у овај манастир стигао 2009. године. Верни народ овог краја препознао је његов труд, па је овај стари манастир за кратко време обновљен. Добровољним радом мештана, као и радника дистрибуције, у манастир је уведена струја, па су тако услови за живот у њему потпуно омогућени. Недалеко од овог, налази се и манастир Пресвете Богородице у Мрзеници, обновљен из рушевина после сна једног од мештана, којем се Богородица јавила и рекла да је на том месту био манастир.
       манастир Светог Јована (Макрешане)
Постоји још дивних прича и легенди о Мојсињској Светој Гори. Једно је сигурно, као и већину наших духовних блага, успели смо да је заборавимо. Свакодневно, десетине хиљада људи прође овуда, ни не запитајући се шта густе шуме у себи крију. Градови југоисточне Србије данас престављају оличење безнађа, сивила, сиромаштва... Каже народ "јужније-тужније". Омладина из ових градова делом напушта своје крајеве, делом остаје, лечећи свакодневне фрустрације алкохолом, дрогом и насиљем. Оваква слика последица је духовне празнине. Некадашњи историјски и духовни центри нације, Ниш и Крушевац, више нису ни бледа слика ранијих дана. Безнађе младих превазилази све границе и они очајнички траже било шта што ће их удаљити од суморне свакодневнице и дати решење за празнину у њима самима, коју порок не успева да испуни. На само неколико десетина километара од суморних градова налази се овакав духовни извор, нетакнута творевина Божија и заоставштина предака, остављена нама. Питање је колико је људи спремно да изађе из зоне комфора, макар и на један дан, одвоји се од света и пронађе истински Мир.

Нема коментара:

Постави коментар