24. март 2015.

''Милосрдни Анђео''

17. април 1999. године.
Још једна дуга ноћ над Србијом. У самом јеку бомбардовања, постављало се питање на који ће се циљ обрушити НАТО авиони? И до овог дана порушено је много зграда, мостова, проливено невине крви. Одјекивали су крици и плач мајки поново, после тако мало година. Сиви градови наше земље, већ исцрпљени сиромаштвом, остали су крајем другог миленијума у рушевинама. Од немоћних уздаха родитеља, били су ведрији само погледи деце, која нису схватала зашто данас нису могла да се играју на свом игралишту.

Трагичних прича било је много. Зар је потребно издвајати неку? Колико је само породица остало без чланова породице, колико је муком саграђених домова у секунди претворено у пепео, колико је суза и непроспаваних ноћи било тих дана... Издани, остављени на (не)милост НАТО авионима, проводили смо дане у подрумима. Колико је само деце која и данас имају трауме од тих дана?

Страдање није заобишло ни Батајницу. Те ноћи, трогодишња Милица Ракић седела је на ноши. Мајка је изашла из купатила како би јој припремила кревет за спавање. Само пар тренутака касније, у том истом купатилу затекла је стравичну сцену. НАТО бомбе разориле су врата на купатилу, разбиле прозор, лавабо и плочице. Стакло је прекрило читаво купатило. И крв... Не зна се тачно колико је гелера пронађено у унакаженом телу. Сваки даљи покушај био је узалудан. Лекари нису могли ништа да учине, Милица је већ на путу ка болници преминула.

Не постоје начини да се ублажи туга породице Ракић. Стравичне сцене, којима смо сви тих година присуствовали, достигле су свој врхунац те ноћи у Батајници.

''Осећам исто, што и раније. Једноставно не могу да заборавим никако. То је моја бол, са тим и лежем и устајем, верујте ми. И убеђен сам да је све што урађено тежак криминал са њихове стране. Не могу то да објасним, како се ја осећам на годишњицу бомбардовања. То су посебна осећања. Криво ми је за све што се дешава и што се десило.'' – рекао је Жарко Ракић, Миличин отац.

Оно што себи не смемо да дозволимо је да ова страдања остану заборављена и прећуткивана, колико год то некоме из политичких разлога одговарало или не. Страдање нашег народа није дневнополитичка тема, већ једна од највећих трагедија која се одвијала пред очима модерног, цивилизованог и културног света, спремног да уђе у 21. век.
На овакво страдање свог народа Црква није остала нема. Својевремено је покренута иницијатива да се Милица Ракић канонизује. Црква је препознала важност очувања успомене на невино страдање мале Милице и свих осталих жртава бомбардовања. Нажалост, цела прича је из неког разлога стала.  У манастиру Тврдош код Требиња налази се фреска на којој је приказана новомученица Милица Ракић.

Српски народ је те 1999. године био препрека ширењу једне цивилизације, која на свом путу ка заради, није бирала средства којима би поробљавала друге народе. Та пошаст данас је само променила своја средства, а наш отпор, изгледа, слабији је него пре 16 година.

Нема коментара:

Постави коментар