Неприпадност је осећај који је бар у неком моменту живота имао сваки човек, у којим год условима, месту или времену живео. Различити су начини којима се бежало од овог стања – од промене животне средине, посла, културе, друштва – до промене изгледа и стила облачења. Ипак, свепрожимајући осећај неприпадности увек је чекао у заседи и свако ко је дубље испитивао своју личност изнова га је осећао, упркос свим животним променама.
Осећај неприпадности у оваквом свету био је окидач за стваралаштво у свим видовима уметности. Управо тако, кроз различите форме, проламао се исти вапај за изгубљеним рајем који је свако доживљавао другачије. За неке су то делови територија, изгубљени завичај, за неке друга држава или систем, за неке породица или особа...
Свето Писмо на разним местима прожето је оваквим дубоким описима стања људске душе. Пророк Јеремија у свом плачу над Јерусалимом описује најдубља стања туге и покајања. Управо овај пророк на најбољи начин описао је дубинску потребу за уметничким изражавањем осећаја:
„али у мом срцу је Његова реч била као распламсала ватра, као ватра затворена у мојим костима. Зато више нисам могао да ћутим, нисам могао да издржим.“
Ове речи најдубље су одражене у још једном делу Светог Писма. У Давидовим псалмима. Речи псалама кроз векове уназад утеха су многим душама кроз сва искушења, прожимају сваког човека и исказивана су у различитим формама — од певница у храмовима, усамљеничким келијама пустињака до рок концерата. Ово показује да богонадахнути Псалми одражавају осећај не само једног појединца или народа, већ сваког човека. Тако је осећај неприпадности описан у чувеном 136. псалму (На рекама вавилонским), који пружа утеху и инспирацију за многе душе које мучи овај осећај.
Вапај и плач израиљских робова у Вавилону одраз је плача сваке душе у овоме свету. Свако од нас је, признао или не, у ропству Новог Вавилона, и само је питање колико жели да му се препусти. Они који нас заробише терају нас да свирамо и да их забављамо. То су тражили Вавилонци од Јевреја, то тражи и овај свет од нас, да се укључимо у свеопшти циркус који нам нуди. Док год имамо шта да понудимо у овом вашару, он ће нас прихватати, а ми ћемо осећати лажну припадност том циркусу.
„Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?“ (Пс. 136.), – ово је вапај наше душе, коју гази ропство овога света. Јер душа сваког човека створена је за нешто узвишеније од забаве, трговине, преједања, опијања... А туђа земља није ова или она територија, и наше ропство није ропство овом или оном народу или систему. Сваки боготражитељ увек ће осећати да не припада овде! „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“, каже Апостол Павле. Тако и ми осећамо да коју год државу или место променили, правила су свуда иста. Наше место није овде!
Зато немој да се чудиш када те запљусне овај осећај! Вапај из Вавилона је и твој вапај. Постоје два пута којим се бежи из ропства, један којим су пошли Израиљци клањајући се златном телету након египатског ропства, и други, којим је кренуо Апостол Павле, изабравши једини истински излаз из ропства овога света – Христа!
Зато неприпадност не треба да нам буде повод за чамотињу или агресију ка замишљеним непријатељима, већ стаза ка Царству Небеском и подсетник да је то наш главни циљ и једина права Отаџбина.
Плејлиста са различитим извођењима псалма 136.
Коментари
Постави коментар