Пређи на главни садржај

Како неко може да буде урбан и да верује у Бога – Дејан Вучетић (Дарквуд Даб)

Сваки искрено верујући хришћанин има неки свој тренутак, свој Емаус и моменат кад се све мења у односу према и са Богом. Да ли си ти имао свој тренутак који можете да идентификујете као тачку или период после ког ништа више није било исто?

Д.В: Период сазревања крајем тинејџерског узраста је тај у ком се у мени пробудила потреба и жеља да боље упознам побожност и веру коју сам осећао у себи од детињства. Почео сам да одлазим на литургију и трудио се да живим по хришћанским правилима. Било је нас неколико из краја који смо слично размишљали, разговарали смо о Христу, то су моменти које памтим као тачке промене. Године 1991. почињем да се бавим иконописом у једној радионици, тада се боље упознајем са уметничком традицијом православног хришћанства.

Добар део деведесетих и „нултих“ провели сте долазећи у манастир Ковиљ. Да ли би поделио са нама успомене на тај период када се братство развијало и постајало оно што, изгледа, не престаје да даје плодове?

Д.В: Први пут сам био у Ковиљу '92 године, да посетим друга који је мало пре тога дошао у манастир да буде искушеник. У братству је тада било четири млада монаха и не више од десетак искушеника. После пар дана дружења вратио сам се у Београд са жељом да што пре дођем опет. Наставио сам да одлазим тамо кад год сам био у прилици, то ми је било као уточиште од анксиознозсти и свега негативног што са собом носи живот у граду. Стекао сам неке драге пријатеље тамо и памтим многе дивне тренутке, од дружења са калуђерима и искушеницима, до рада у иконописачкој радионици. Имао сам привилегију да тих година посматрам како се та монашка заједница развија и постаје оно што је данас.

И сам сам писао о твом стваралаштву и објавили смо то и на „Чуду“, као и бројни други аутори који су препознавали веру у твојим стиховима у, сад већ, деценијама иза нас. Да пробамо да обрнемо перспективу: да ли је изводиво да хришћанин напише песму која није хришћанска? Звучи као трик питање, али није, свега ми...

Д.В: Не знам, вероватно јесте, нисам никада размишљао о томе. Кроз песму човек износи своја уверења, мисли и осећања. Ако би хришћанин писао песму која није у складу са његовим уверењима поставља се питање зашто би то радио?

Ти и Дарквуди сте деведесетих носили етикету „најурбанијег од урбаног“ и најквалитетнијег српског бенда. Сигурно је твоја јавно откривена вера – лош израз, признајем, али има оправдање – збунила многе из таквих кругова. Када се сећаш разговора са колегама, добрим људима који не верују у Бога, који ти је разговор у сећању? Не мораш именовати људе, садржај је оно што нам је важно...

Д.В: Свако добронамеран је прихватио то што јесам, а  било је и оних који то никако нису могли да разумеју. Како неко може да буде "урбан" и да верује у Бога? Такве и сличне коментаре сам слушао и од "урбаних", и од "руралних" типова .  Наилазио сам на неразумевање и у бенду, чак и нетрпељивост. Срећом нисам био сам, на сцени је међу музичарима било људи који су се осећали и размишљали слично као и ја, ту сам налазио подршку и разумевање. Доста сам се дружио са Растком Лупуловићем, првим гитаристом Канде Коџе и Небојше, који се касније замонашио у Дечанима и постао отац Иларион. Он је игуман манастира Драганац на Косову, пре две године га је посетио мој старији син Гаврило, вратио се одушевљен и  пун лепих утисака. Гаврило је имао око годину дана кад смо испратили Растка у манастир, пре 25 година.

Избор митрополита Порфирија за Патријарха српског многима је измакао тло испод ногу. Надубудни атеисти остали су шокирани његовим цитирањем Џонија Штулића у честитки изабраном загребачком градоначелнику, а „немакрстабезтрипрстатакатијеверасрбска“ несретници су са, рекло би се, страхом дочекивали и могућност да буде изабран. Чему се ти надаш од новог Патријарха српског? 

Д.В: Надам се најбољем. Патријарх је човек мира и разумевања, мислим да је управо такав поглавар потребан нашој Цркви у овим временима. Обрадовао сам се кад је изабран за Патријарха, иако сам знао да ће његов избор узнемирити духове са свих страна. Титула коју је примио носи са собом многа искушења, верујем да је способан да се избори са њима. Достојан.

Да ли је са Дарквудима готово? Јесте ли се разишли? И чему се од тебе људи коју поштују твоје стваралштво могу надати у наредном периоду?

Д.В: Дарквуд Дуб је престао са радом пре пет година, када су гитариста, басиста и бубњар донели одлуку да не радимо више заједно. Ја сам наставио да се бавим музиком активно кроз бенд Минилинија, који сам формирао још 2011. године са идејом да радим нешто што се по звуку разликује од Дарквуд Даба у том тренутку. До сада смо објавили сингл и албум на нашој Bandcamp страници (https://minilinija.bandcamp.com),  и то је наишло на добар пријем код публике. Тренутно снимамо Минилиња ЕП и радимо на песмама за мој соло албум.

Извор: Чудо



Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.